LIČNI STAV Branko Miljuš: Ko je, bre, taj Gojko?

To je produkt brutalne kampanje protiv jednog čoveka, čija je jedina mana to što je brat drugog Đilasa. Dragana. Tu kampanju nije video samo neko ko je prespavao proteklih sedam dana, u kojima je pomenuti Gojko pretvoren u vreću za udaranje, na kojoj su svoju lažnu hrabrost i nepokolebljivu odanost dokazali svi prezira vredni predstavnici novokomponovane elite.

Prvi kamen bacio je najgori od svih propagandista, koji i pored toga što godišnje objavi više lažnih vesti nego sto ima dana, i dalje pokušava da ubedi narod da bi trebalo da veruju njemu, a ne svojim ušima i očima.

Istina, time se pre njega bavio (tek osnovani) portal u vlasništvu jednog od naprednih klanova posvađanih oko plena. Na njihova "saznanja", koja su obrazlagali na ružičastim televizijama, nadovezali su se poslanici bez legitimiteta, koji u Skupštini drže vatrene govore upućene imaginarnim neprijateljima u sali.

U redu, spremni da istovare svoju porciju mržnje i agresije, čekali su preuzbuđeni tumači lažne stvarnosti. Iako sebe nazivaju analitičarima, zapravo su samo najnovija verzija humanoidnog džuboksa.

Sve to je sa nevericom gledala premijerka Ana, čiji je brat morao da podnosi ostavku, kad je uhvaćen kako ga sestra časti milionskim ugovorima, dok se ljudi guše po čekaonicama bolnica. Ali u slučaju Gojka, prepoštena Ana je pozvala nadležne da - reaguju. I to sve iz Skupštine koju su pre toga oteli od naroda.

Svoj zadatak obavila je i estradna zvezda, koja je priznala neka krivična dela, koja je počinila onomad, kad je preprodavala igrače jednog fudbalskog kluba, koji je nasledila od muža, ubijenog u mafijaškoj sačekuši.

O svemu tome izveštavali su propagandno-politički radnici, zaposleni u medijima. U beskonačnoj petlji, ponavljali su šta sve, navodno, poseduje Draganov brat i onako, usput, ga tražili po nekakvim zgradama koje su uporno snimali, kao da žele da pomognu svakom isfrustriranom životnom gubitniku, da lakše pronađe Gojka i iskali svoje frustracije, ne samo na tastaturi sa koje pozivaju na linč, nego i na glavi čoveka koji je preko noći postao državni neprijatelj.

E sada da vas pitam, a šta mislite kako se osećaju ljudi koji se prezivaju Đilas, danas u Srbiji? Kako ih nakon svega gledaju oni do kojih ne dopire demanti? Kako se osećaju deca koja nose to prezime? Ne znate? A da probate da zamislite? Lako je samo svoje prezime nalepite na ono gde piše Đilas!

Govoreći o "banalnosti zla", Hana Arent je rekla da "velikog zla nema bez učešća običnih ljudi". A ja nas sve pitam: da li je i nečinjenje saučesništvo? Da li je ćutanje zapravo učestvovanje?

Setite se toga kad sledeći put čujete Simu Spasića kako, u ime režima, poručuje svima koji ne misle kao oni, da im želi da novac koji imaju troše na mrtvačke kovčege svoje dece.

O čemu uopšte pričamo? O Gojku? O kom, bre, Gojku - pričamo o nama i našim životima.