Reč lekara: Kultura nepromenjivosti

Početak ove godine obeležilo je stavljanje caričinog pečata na drugi Ilirski regulament kojim je pokušano da se reši srpsko pitanje unutar monarhije. Sam početak ovog istorijskog dokumenta odnosio se na pitanje položaja pravoslavnog klera na način da Srbi zadržavaju privilegovano pravo da sebi izaberu arhiepiskopa koji polaže zakletvu na odanost, vernost i pokornost svetoj carici.

Ali, dok su crkveni velikodostojnici bili zadovoljni novom potvrdom carskih privilegija, među Srbima je na sve strane počelo da vri.

Ilirska dvorska deputacija, telo koje je povezivalo srpski narod u Austriji direktno sa bečkom vladom i krunom čime su formalno bili izuzeti iz jurizdikcije Ugarske dvorske kancelarije, donelo je na osnovu paragrafa 43 novog Ilirskog regulamenta propis koji određuje način i formu sahrane. Dvorska deputacija se složila sa stavom Ugarskog namesništva i odbacila molbu da se Srbima omogući sahranjivanje u crkvenoj porti. Pre same ceremonije osveštani običaj je nalagao da se pokojnik nosi u otvorenom kovčegu do crkve gde bi se nad njim čitalo opelo za pokoj duše. Shodno tom obredu, pokojnik bi se poškropio uljem, a rodbina bi se od njega opraštala celivanjem.

Naredba kojom se zabranjuje nošenje mrtvaca u otvorenom kovčegu, držanje opela nad njim, kao i ukop u dvorištu crkve stupila je na snagu 28. avgusta 1777. godine i objavljena je u bačkoj i vršačkoj eparhiji.

Uzalud su Sinod i mitropolit pisali žalbe, odluka je ostala nepromenjena. Strah od kuge i od smrtonosnog talasa epidemije koji bi preko panonske ravnice razorio Dunavsku monarhiju bio je jači od želje da se ugađa primitivnim nagonima Rasa. Prosvetiteljski apsolutizam izvlačio je Austriju i sve njene pokrajine iz tame srednjeg veka, ali trenje tog napora najviše se osećalo na jugu gde su duboka korenja puštala slovenska plemena.
Svetovna vlast je donela opšti propis po kojem telo pokojnika mora biti odneto neposredno iz kuće na prethodno određeno grobno mesto. Episkopi su dužni da preko svojih protojereja daju uputstvo da se svi moraju pridržavati postojećih zemaljskih zakona.

Kap je prelila čašu.

U ranim jutarnjim časovima 19. oktobra 1777. godine Srbi su provalili u episkopsku rezidenciju u Novom Sadu zahtevajući da crkveni kler izmoli od carice ukidanje donete naredbe. Ubrzo je na mesto događaja prispeo i srpki mitropolit Vićentije Jovanović Vidak u pratnji temišvarskog i vršačkog episkopa sa namerom da uz bačkog vladiku zamole predsednika Dvorskog ratnog saveta za pomoć. Grof Haulik se tih dana odmarao na svom imanju u Futogu i jedino što je mogao da učini jeste da zabrinuta sveštena lica uputi komandantu petrovaradinske regimente. Masa se razišla tek kada je mitropolit čvrsto obećao da će dotadašnji način sahranjivanja mrtvih biti ponovo odobren.

Najgore je prošao vršački vladika Vićentije Popović.

Na veliki praznik Mitrovdan bio je pijačni dan u Vršcu. Ispred ckrve se okupila velika masa iz grada i okoline. Vladika je vršio svoju službu u kapeli, a kada je ponudio vernicima naforu narod je demonstrativno izašao i zaposeo crkveno dvorište. Vićentije je pokušao da udje u vladičanski dvor ali ga je masa uz psovke i pretnje optužila da je izdao pravoslavnu veru i da želi da pounijati Srbe. Bezuspešno je vladika pokušavao da obuzda razjarene buntovnike, ubrzo je došlo i do fizičkog obračuna. Vićentije je bio sateran u ugao i bio bi zasigurno likvidiran da ga par mladića nisu podigla na sto kako bi ga zaštitili od linča. Bekstvo je bila jedina opcija. Izneli su onesvešćenog vladiku kroz prozor.

U pomoć je stigla husarska regimenta koja je isukanim sabljama i plotunima sebi prokrčila put i obuzdala masu. Neki podaci govore da je u ovoj vršačkoj buni stradalo šest mirjana, a trideset šest ih je bilo ranjeno. Posledice su bile značajne. Carica je bila ljuta, ugled srpskog mitropolita bio je nepopravljivo udzrman, a Ilirska dvorska kancelarija čije su ustanovljenje Srbi tražili još od prvih crkveno-narodnih sabora posle velike seobe bila je ukinuta.

Dvesta pedeset godina kasnije Srbi ponovo pokazuju svoju kulturu nepromenljivosti. Pametni narodi konezrviraju svoje dobre navike i osobine, mi kroz našu tradicionalnu zatucanost radimo potpuno suprotno. Nas ni vrhovni autoritet oličen u sinu Božjem nije uspeo da otrgne iz ralja primitivnog sujeverja. Na Balkanu je umesto hristijanizacije pagana došlo do paganizacije hrišćanstva.

Zato i ne čude slavska pijanstva, božićna puškaranja i krstovdanski vatrometi.

Uspeli smo da od običaja napravimo ceremonijalnu perverziju, od obreda bezbožne igrokaze a od religije mitomanski koloplet. Srpska crkva je za tri nedelje ostala bez patrijarha i najuticajnijeg mitropolita. Obojica su podlegla komplikacijama posle infekcije korona virusom.

I opet, u medijima se pojavljuju praznoglavci koji ubeđuju narod da molitva ima isceljujuću moć protiv zaraznih bolesti, da je tamjan najefikasnije dezinfekciono sredstvo i da virus ne može da opstane na escajgu koji nosi Hristovu krv.

Od naroda devoluirali smo u stanovništvo, sada od grupacije vezane geografijom postajemo pleme. Dižemo toteme na vodi, bespogovorno slušamo poglavicu i verujemo vračevima koji nad nama primenjuju prerijsku medicinu.
Ako se ne otreznimo od te vatrene vode ubrzo će doći nove plave bluze da nam otmu ovu predivnu zemlju koju smo uzurpirali i sebe sa njom zaključali u civilizacijskom bezizlazu. Četvrt milenijuma je prošlo,a mi smo i dalje u čeonom sudaru sa zdravim razumom. Svaka značajnija smrt nas vrati na srednjevekovna podešavanja.

Neka nam je prosto.

Aleksandar Dikić, lekar subspecijalista i član Glavnog odbora Demokratske stranke