Panta Rei, ali u lošem smeru

Beograd je varoš na raskrsnici. To mu dođe i dobro i loše. Loše jer je zbog takve svoje pozicije mnogo puta bio rušen od raznih osvajača, ali je i dobro jer su razne kulture ostavile u njemu svoj trag, čineći ga tako bogatijim i zanimljivijim.

Tako je u momentu modernizacije grada, kao prkos tradicionalnom i siromašnom vremenu, sa one strane Save nikla moderna građevina od zelenkastog stakla. Sagrađena je dosta brzo, konferencijski deo otvorio je 14. maja 1977. godine Josip Broz Tito rečima:

"Srdačno čestitam graditeljima ovog lijepog objekta, koji će našoj zajednici korisno služiti, a želimo i da međunarodni skupovi kojiće se ovdje održati doprinesu miru i saradnji u svijetu".

Ove reči do današnjeg dana upisane su na spomen ploči koja se nalazi na ulazu u Sava Centar. Izuzetno je zanimljiv povod za izgradnju ovog objekta. Na prvoj konferenciji za evropsku bezbednost i saradnju tadašnji KEBS (današnji Oebs) održanoj u Helsinkiju 1975. tadašnji predsednik Jugoslavije J.B. Tito, obavezao se da će Beograd biti domaćin sledeće konferencije, zakazane za samo dve godine od tog obećanja. Beograd, međutim, tih godina nije imao moderan konferencijski centar, a naravno da je Titovo obećanje najuglednijim liderima sveta moralo biti ispunjeno. Tako je za nešto više od godinu dana otvoren Sava centar.

Moderna zgrada u blizini ušća, na samom auto-putu Bratstvo i jedinstvo, brzo je postala ponos, ali i jedan od simbola glavnog grada.

Meni je ovaj simbol Beograda asocijacija na mnogo lepih trenutaka. Geneks Kristal, jedan od ogranaka tadašnjeg privrednog giganta, imao je svoje prostorije u prizemlju centra. Tu je moja pokojna mama vredno radila sve do odlaska u zasluženu penziju, prelazeće svakog dana stari savski most tramvajem broj 11, a ja sam je zezao kako je ona među prvima prihvatila tadašnju parolu "tramvajem u 21. vek". Tramvaj i most dočekali su novi vek i milenijum, ali ona nažalost nije. Ostale su mnoge uspomene, jedna od njih je lep restoran u "Sava Centru" u koji me je često vodila na kolače…

Kasnije, moglo bi se reći sve do današnjih dana, "Sava Centar" postao mi je asocijacija za dobru muziku, jer sam u njemu posećivao razne koncerte. Još uvek pamtim uspešnu kupovinu karata za Balaševićeve koncerte, nakon čekanja u kilometarskim redovima, a zatim Bajaga, Čorba i mnogi drugi.

Kako god bilo, jaka država treba da ima jak glavni grad, kome je ovakav centar neophodan. Došli su, međutim, neki drugi ljudi koji ovaj grad vode u tragičnom smeru.

U ekipi tih ljudi nalazi se i čovek koji tvrdi da je baš u zdanju "Sava Centra" završio fakultet i to izgleda retroaktivno. Svašta je bilo u "Sava Centru" o nečemu sam ovde pisao, ali nikad nisam čuo da je u ovom velelepnom zdanju bio bilo kakav fakultet.
Juče je, kažu, nakon više puta oborene cene, ovaj simbol mog rodnog grada završio u vlasništvu, pravog, a ne izmišljenog tajkuna. Tajkuna za kojeg je sadašnji predsednik u predizbornoj kampanji dolaska na vlast obećao da će da ga uhapsi i procesuira. Da, tajkun je bio uhapšen, a potom pušten.

Izašao je brzo, još jači i izgleda bogatiji. Kupio je "Sava Centar" po neobično niskoj ceni, koja je više puta obarana. U njegovom vlasništvu je nešto što su gradili svi građani od svog novca.

A za novac koji je platio, Beograđani će umesto modernog poslovno-kongresnog zdanja imati jarbole, fontane, jelke…

Kad čovek stari, sve mu više stvari smeta u fizičkom, psihičkom, sociološkom, političkom smislu...

Znam ja da se sve menja i sve teče, ali nažalost kod nas je to u pogrešnom smeru…

Bratislav Marković, advokat i član Pokreta za preokret

http://www.bratislavmarkovic.com/