Pravna država i njen značaj

Pojam pravne države, zapravo predstavlja poštovanje ustava i zakona jedne zemlje, u kojoj su jasno razgraničene nadležnosti tri grane vlasti: zakonodavne, izvršne i sudske. I kad se tih nekoliko principa strogo poštuju, imamo uređenu državu u kojoj ljudi normalno žive.

Ne spadam u utopiste koji veruju da je apsolutno poštovanje svih principa pravne države danas u svetu bilo gde postignuto, ali razlika između uređenih država i onih koje to nisu je u tome što je u uređenim državama jasno izražena težnja ne samo političkog faktora, već ukupnog javnog života, da se što više približe strogom poštovanju ustava i zakona. Sa druge strane u neuređenim državama i društvima u koje na žalost spada i Srbija, prednost se daje ličnim interesima najviših državnih zvaničnika, koji ne poštovanje ustava i zakona pravdaju svojom političkom moći.

Ono što je u Srbiji najopasnije je činjenica da oni to ne kriju, te da i u javnosti to otvoreno, često sa ponosom priznaju. Najtužnije je to, što za takvo svoje ponašanje, dobijaju podršku u jednom delu biračkog tela, jer jedan deo ljudi u Srbiji smatra da sama uloga predsednika, premijera, ministra ili lidera parlamentarne stranke, daje za pravo da se ustav i zakoni ne poštuju.

Takođe, u neuređenim državama kakva Srbija svakako jeste, ne poštuje se princip podele vlasti. To u praksi znači da parlament kao nosilac zakonodavne vlasti, sastavljen od poslanika koje građani biraju na izborima, zapravo ne radi svoj posao tako što izvršava volju građana, već je na usluzi najvišim predstavnicima izvršne vlasti, a u našem slučaju donosi zakone po želji jednog čoveka.

Opet, na izborima se ne zaokružuju ličnosti već stranke, tako da sastav najvišeg zakonodavnog tela suštinski ne bira narod, već lideri političkih partija koje su na izborima ušle u parlament. Rezultat ovakve prakse je činjenica da u parlamentu sedi najviše onih koje narod nikada ne bi izabrao za svoje predstavnike, a osnovna delatnost parlamenta nije donošenje zakona i rasprava o glavnim, životnim problemima građana, već blaćenje političkih protivnika, radi uticanja na volju biračkog tela, a sve zbog činjenice da se sednice parlamenta prenose na javnom servisu.

Umesto da ljudi koji su birali svoje predstavnike u skupštini budu nalogodavci poslanicima, jer od njihovog mukotrpnog rada ti poslanici primaju visoke plate za veoma malo rada, građani u najvišem zakonodavnom telu gledaju cirkuske predstave u kojima poslanici po unapred utvrđenom scenariju vređaju jedni druge, kao i bilo koje druge ličnosti koje su se usudile da javno progovore o bezakonju koje vlada u Srbiji.

U vladi, kao najvišem organu izvršne vlasti, umesto stručnjaka sede politički poslušnici. Manje je bitno da li će neko reći šoferi, keramičari, vlasnici pečenjara. Šta god bili, stručnjaci svakako nisu. I na sve to jedan čovek kaže da po zakonu za mesto ministra nije propisana stručna sprema, te eto ministar može biti i čovek koji nije završio ni osnovnu školu. Može, ali svima je jasno da to nikako ne može biti dobro. Izbor ne samo ministara, već i drugih čelnih ljudi u svakom ministarstvu, ne zasniva se na stručnosti i savesnosti, već na političkoj pripadnosti i spremnost da se za cilj partije kojoj pripadaju učini sve što je potrebno bez obzira da li je to što se čini u skladu sa zakonom i interesima građana ili ne.

Iz ovakve strukture zakonodavne i izvršne vlasti, dolazi do niza nezakonitih odluka kojima se pričinjava šteta građanima, fizičkim i pravnim licima. Fizička i pravna lica imaju pravo da traže sudsku zaštitu svojih povređenih prava. I tu dolazimo do treće grane vlasti-sudske vlasti.

U najopštijem smislu, sudska vlast potoji da bi se pravdi priveli počinioci krivičnih dela, posebno onih za koja se po zakonu goni po službenoj dužnosti, kao i da bi građani na civilizovan način u parničnom postupku ostvarili neka svoja prava koja su im povređena ponašanjem drugog fizičkog ili pravnog lica, a često i same države. Ali, kad sudska vlast ne funkcioniše u skladu sa zakonom, kad ona nije samostalna, ili kada je zbog svoje loše organizacije, malog broja sudija i ostalih nosilaca pravosudnih funkcija zatrpana predmetima, te u nemogućnosti da građanima pruži zaštitu, moguće je nastupanje apsolutnog haosa, jer tada pojedinac uzima pravdu u svoje ruke, smatrajući da je njegovo prirodno pravo da štiti sebe, svoju porodicu ili svoju imovinu.

Uticaj politike na sudsku vlast odvija se najčešće na dva načina. Bez obzira što je po zakonu sudija slobodan i nezavistan u donošenju svoje odluke, kontrolisan samo od nadležnog drugostepenog suda kome se protiv njegove odluke ulaže redovni, ili ređe, vanredni pravni lek, u praksi, veliki broj sudija i ostalih nosilaca pravosudnih funkcija, biraju se po osnovu stranačke pripadnosti. Ovo je prvi vid kontrolisanja sudske vlasti. Drugi, podjednako značajan način je direktno mešanje izvršne vlasti ili političara u sudsku vlast, prostim rečima, to je situacija kad bilo koji politički moćnik zove predsednika suda ili sudiju i vrši pritisak, a nekad čak i naređuje kako treba da izgleda odluka u određenom predmetu.

Iz svega toga nastaje visok stepen korupcije. Ni jedno pravo se ne može ostvariti ako nemaš nekoga na važnom mestu, ko će to što ti treba da "završi".

Takođe, činjenica nepostojanja pravne države proizvodi opšte osiromašenje građana zbog korupcije, kao i zbog preskupog, glomaznog državnog aparata, koji nije sposoban niti ima za cilj da zaštiti prava građana, već isključivo štiti interese političkog vrha i njemu bliskih ljudi.

U sociološkom smislu zbog nemanja pravne države, dolazi do potpunog moralnog urušavanja porodice, pojedinca kao i društva u celini, ali to je već posebna i isto tako važna priča...

Bratislav Marković, advokat i član Pokreta za preokret