Boško Obradović nedeljom: Šta srpska opozicija može da nauči na primeru Crne Gore

Nažalost, stanje u Srbiji je suprotno: u Narodnoj skupštini se godinama isključuje mikrofon opozicionim narodnim poslnicima kada kritikuju vlast, opozicija i svako drugačije mišljenje ne postoji za najtiražnije dnevne novine i sve televizije sa nacionalnom frekvencijom, crkveni velikodostojnici i akademska javnost ćute uprkos građanskim protestima koji su trajali više od godinu dana...

Vredi primetiti šta je sve opozicija u Crnoj Gori ozbiljno i mudro uradila da bi došla do izborne pobede:

1. Formirane su tri opozicione kolone, ali pametno – da niti jedna ne ostane ispod cenzusa. Dakle, nije važno koliko je opozicionih kolona ako sve prelaze cenzus.

2. Nije bilo međusobnog napadanja unutar opozicije. Nema potrebe za tim. Neka birači sami procene za koga će u opoziciji dati glas na osnovu njihovog programa.

3. Opšta mobilizacija u pravcu što masovnijeg izlaska na izbore i rušenja jedne nedemokratske i kriminalne vlasti. Svaki glas je bitan i borba za povećanje izlaznosti zahteva posebnu kampanju.

4. Smanjiti bavljenje već sto puta recikliranim kritikama aktuelne vlasti i predstaviti svoj alternativni program. Birači hoće da znaju šta tačno dolazi posle političkih promena.

5. Stariji i delimično istrošeni političari u opoziciji se povlače u drugi plan (ali su i te kako aktivni u pozadini znanjem i iskustvom), a u prvi plan idu novi i mladi ljudi koji su se pojavili u politici poslednjih godina. Ovo je tim pre važnije u Srbiji jer su brojni ovdašnji opozicioni lideri već bili na vlasti, a neki od njih nisu upamćeni po mnogo toga dobrog.

6. Glavna i najveća opoziciona kolona je nacionalna, a druge dve su građanske i liče na vlast po programu. Kod nas to treba da bude isto tako, s tim što ovde nacionalna kolona treba da se obrati biračima vladajućih stranaka koje se predstavljaju kao patriotske a u praksi to nisu, već su se pretvorile u kriminalne i koruptivne organizacije kao i bivša vlast u Crnoj Gori.

7. Na čelu najveće opozicione grupacije i nacionalne kolone našla se nezavisna i ugledna javna ličnost koja nije član niti jedne stranke, porodičan čovek sa petoro dece koji se ne stidi svoje vere i nacije, a pokazuje hrišćansku širinu i toleranciju za drugog i drugačijeg, što je i nama u Srbiji potrebno.

I Milo Đukanović je kao i Aleksandar Vučić počeo političku karijeru kao srpski patriota, a onda je priznao lažnu državu Kosovo, uveo sankcije Rusiji i ušao u NATO. To je prozapadni i protestantski put kojim se od dolaska na vlast 2012. godine uputio i Vučić, kome je upravo Đukanović otvorio vrata u svet zapadnih obaveštajnih agentura i kontroverznih biznismena koji su pomogli stvaranje SNS i njihov dolazak na vlast u Srbiji. To je razlog zašto Vučić ne sme da izgovori ime Mila Đukanovića koji o njemu zna sve.

Interesantno je da Vučić nije smeo javno da čestita izuzetan uspeh nosiocu izborne liste "Za budućnost Crne Gore" Zdravku Krivokapiću niti mu se lično javio posle izbora zbog straha od Mila Đukanovića. Režimski mediji u Srbiji očito ne smeju da slave uspeh opozicije u Crnoj Gori jer je to opasna poruka po vlast u Srbiji. Čak je primetno da svaki dan sve više podržavaju Mila Đukanovića tako što navijaju za propast opozicione koalicije koja je pobedila na izborima i sada treba da formira novu Vladu Crne Gore. To je najbolji dokaz koliko se vladajući režim u Srbiji uplašio od prelivanja crnogorskog scenarija kod nas, kao i motiv više da se srpska opozicija okrene ovom nauku.

Činjenica je i da Milo Đukanović vlada Crnom Gorom više od 30 godina i da je dosadio i Bogu i narodu. Ali, nećemo valjda čekati da njegov politički brat blizanac i poslovni ortak u Srbiji Aleksandar Vučić dostigne tri decenije na vlasti da bi se i kod nas nešto promenilo?

Boško Obradović, predsednik Srpskog pokreta Dveri