UTORKOM U 19 Boban Stojanović: Sva moja vanredna stanja

Ovaj tekst će biti nešto drugačiji od svih koje sam do sada napisao, kako za ovaj portal - tako i za sve druge. Pišući ovaj tekst na svoj 31. rođendan (juče) koji provodim kod kuće u vanrednom stanju prouzrokovanom pandemijom koronavirusa, osvrnuo sam se na ovih mojih 30-ak godina i države u kojima sam živeo. A uz to, ovo je generacijska priča - pripadnik sam one generacije koja će u narednih 20-ak godina da bude ona koja vodi procese u svim oblastima života i smatram da imamo zadatak da stvorimo bolju državu i društvo.

Generacije rođene krajem osamedesetih i početkom devedesetih

Često slušamo o tome kako smo mi generacije koje su izgubljene, koje su izvrnule sistem vrednosti, kako smo potpuno različiti od naših roditelja i kako smo vremenom promenili i preokrenuli ceo svet. Kada je 15. marta proglašeno vanredno stanje, vodio sam jedan tim istraživača studenata uglavnom rođenih nakon ’96/’97 godine, koji se vanrednih stanja gotovo i ne sećaju.

Ali, hajde da pokušam da prikažem kako je sve ovo izgledalo za nas tridesetogodišnjake. Tek na ulazu u četvrtu deceniju života ili oni koji su na kraju treće, živeli smo svi u makar četiri države (neki u pet), prošli kroz minimum jedan rat, a oni koji nisu imali sreće poput mene i kroz dva. Uz to nam je ovo i drugo (a koje nije ratno) vanredno stanje uz ono uvedeno zbog ubistva premijera Zorana Đinđića.

Evo da se osvrnem i na ličnu priču, kao neko rođen u izgleda tom kobnom martu po ovu zemlju. Neko bi rekao da se rođendani dočekuju u npr. pet, šest godina u vrtiću, osam godina u osnovnoj školi, četiri godine u srednjoj i još toliko na fakultetu. Tada vam je kao deci i mladima važno da rođendane slavite sa vašim drugarima. Meni se rođendani (30. mart) mogu podeliti na one u ratnom stanju (’92 – ’95 i ’99), na one sada već u vanrednom stanju (’03 i ’20), a ne mogu da se ne osvrnem i na činjenicu da mi je sa 12. rođendana, koji je proslavljen u blizini Užičke ulice (rezidencija Slobodana Miloševića), nekoliko drugara otišlo sa istog kako bi
videli šta se tamo dešava (u petak 30. marta 2001. godine počelo hapšenje Miloševića) i završili kao klinci u neposrednoj blizini protesta protiv njegovog hapšenja. Sećam se da od kada sam postao svestan života oko sebe, do gotovo 15 godine sam za svaki rođendan imao samo jednu želju – "da ne bude više rata".

Ovo sada nije rat, ali smo ponovo u vanrednom stanju i veliki deo građana u ozbiljnom strahu. Doduše, sada je gotovo ceo svet u istom problemu, a možda i ne treba da nas začudi Galupovo istraživanje koje je pokazalo da su narodi na Balkanu najmanje uplašeni od koronavirusa. Kažu da smo mi navikli na krize. Možda su i u pravu. Ali, to što smo navikli na krize, ne treba da znači da moja generacija ne treba da nas izvede iz svih mogućih kriza.

Nove generacije – stvaranje novog, boljeg života u vremenu koji dolazi

Šta sam u stvari želeo da naglasim u ovom tekstu - nekako verujem da će generacija koja ulazi u najbolje godine, ova moja generacija koja je odrasla uz sankcije, inflacije, ratove, vanredna stanja – da smo nekako spremni da u vremenima koja dolaze da pokažemo da možemo bolje i da budemo nosioci promena koje će od ovog društva i države napraviti bolje mesto. Bolje mesto za život, za ekonomiju, za sve.

Često govorim da je generaciji naših roditelja (rođenih pedesetih, šezdesetih, pa i sedamdesetih) – sve ono što se dešavalo ’90-ih uništilo živote, ali makar je deo njih osetio kako se to živi (malo duže) u redovnom stanju i kako makar oni kažu u nekakvom blagostanju i bezbrižnosti. Generacija kojoj pripadam to nikada nije osetila, a sada je ušla u godine kada treba polako da preuzima ključne društvene uloge.

Znam da će mi mnogi reći da ne očekuju ništa od moje generacije, a tek ne od onih koje dolaze. Za one koji tek dolaze, rođene krajem devedesetih i u dvehiljaditima ne znam ni sam kako će se prilagoditi životu. Za njih je ovo vanredno stanje, npr. potpuno nova stvar i prvi put se susreću sa tim. Za nas malo starije – možda i ova globalna kriza može biti okidač koji će nas naterati da u naredne dve decenije promenimo pre svega Srbiju na bolje, jer za razliku od naših roditelja kojima je rat došao u najboljim godinama i mnogima uzeo sve – mi smo se upoznali sa tim kao deca i obaveza nam je ne samo da ne dozvolimo takvo nešto, već da od ovog društva napravimo bolje mesto za život. Priznajte da imamo lakši zadatak od naših roditelja.

Čuvajte se.

Boban Stojanović, politikolog