UTORKOM U 19 Boban Stojanović: Zašto sada smanjenje cenzusa?

Iako se dva dana niko iz vlasti nije oglašavao o tome osim nekoliko usputnih tvitova, Aleksandar Vućić je u nedelju rekao da spuštanje cenzusa jeste plan i da time želi da vrati politički život u parlament, kao i da je to demokratski čin koji ne ugrožava opozicione partije i građane.

Šta je uopšte cenzus?

U javnosti odomaćeni naziv cenzus (izborni prag, prohibitivna klauzula reprezentativnosti) predstavlja u stvari mehanizam ograničenja potpune proporcionalnosti izbornog sistema. On može biti prirodni (kao što je npr. prirodni prag za manjine) ili zakonski. Izborni prag utvrđuje se na određenom nivou procenata glasova i predstavlja granicu koju izborni akter mora da preskoči kako bi učestvovao u raspodeli mandata. U Srbiji je od 1992. godine izborni prag 5% i od tada se o njegovim izmenama tek usputno govorilo, odnosno isključivo kroz šire i sveobuhvatnije promene izbornog sistema.

Jeste 2007. godine na lokalnom nivou podignut izborni prag sa 3 na 5%, ali je tada mnogo značajnija promena bila ta što je ukinut neposredan izbor gradonačelnika i predsednika opština. Izborni prag spada u jedan od važnih i osnovnih elemenata izbornog sistema uz formulu za raspodelu mandata, način kandidovanja i glasanja i broj izbornih jedinica. Od 2000. godine svi ovi elementi izbornog sistema u Srbiji su nepromenjeni, odnosno – Srbija ima proporcionalni izborni sistem sa 1 izbornom jedinicom, izbornim pragom od 5% (prirodnim pragom za nacionalne manjine) i sa zatvorenim listama za birače i stranke. Birači glasaju isključivo za izborne liste, a mandati se dodeljuju prema redosledu na izbornoj listi (od 2011. godine i odluke Ustavnog suda). Ovakav izborni dizajn proizvodi niz negativnih posledica, kako po građane, tako i po političke odnose i negativno utiče na sam politički sistem i njegovo funkcionisanje. Od potpune depersonalizacije izbora i nepostojanja bilo kakve veze između birača i poslanika, metropolizacije i beogradizacije parlamenta, fragmentacije i indirektne parlamentarizacije, odsustva bilo kakve unutar-partijske demokratije i potpune zavisnosti poslanika od partija, a ne od građana. Srbiji je potrebna temeljna promena izbornog sistema kako bi se deo ovih problema rešio i to je tema koja je već godinama ili čak decenijama uvek otvorena u određenim akademskim krugovima, civilnom društvu, a povremeno i u političkoj sferi.

Izborni uslovi VS. Izborna pravila

U Srbiji ne postoje slobodni i fer uslovi za izbore i to je ključni zahtev kako opozicije, tako i protesta #1od5miliona. Izborna pravila su upravo sve ovo gore navedeno – formula za raspodelu mandata, izborne jedinice, izborni prag, način kandidovanja i glasanja, međutim iako ove stvari proizvode određene negativne posledice po društvo, pitanje slobodnih i fer izbora ne zavisi od izbornih pravila. Zamerke svih se odnose na izborne uslove – stanje u medijima, na koji način institucije reaguju na kršenje pravila, da li postoje pritisci na birače, kako rade izborne institucije, a ne da li je formula većinska ili proporcionalna, koliko imamo izbornih jedinica i za koga birači glasaju (liste ili pojedince). Od samog starta priče o izbornim uslovima, ni Ekspertski tim protesta, a ni tokom razgovora na FPN-u ili u Narodnoj skupštini Republike Srbije se nije govorilo o onim ključnim izbornim pravilima, a posebno ne o izmenama nekih od ovih elemenata izbornog sistema. Nije se u preporukama Ekspertskog tima, a ni u preporukama CRTA-e, CeSID-a i Transparentnosti ulazilo u temeljne promene izbornog sistema i izbornih pravila, već isključivo na to kako da izborni proces bude slobodan i ravnopravan u okviru postojećih pravila izbornog sistema.

Iako su svi svesni negativnih posledica aktuelnog izbornog sistema, takve izmene moraju da se rade temeljno, uz široku javnu raspravu i sigurno ne u izbornoj godini. Postoji nepisano pravilo da se izborne reforme ne odvijaju u izbornoj godini, zato što svaka promena izbornih pravila ima određene posledice po sve političke aktere i njihovo ponašanje. Izborni sistem ima snažan uticaj na političke odnose i izborni determinizam je nešto što temeljno uređuje odnose između političkih aktera i iako nama zaista jeste neophodna promena izbornog sistema – to u ovakvim uslovima političke krize trenutno nije prioritetna stvar, niti je vreme za takve promene. Pitanje izbornog praga niko nije ni otvorio tokom bilo kojih razgovora u prethodnih godinu dana.

Efekti i posledice izbornog praga

Kao što smo naveli u uvodu, izborni prag služi da koncentriše partijske snage, da spreči potpunu fragmentaciju parlamenta tako što će isključiti male stranke iz raspodele mandata kako bi i vlade bile efikasnije i kako bi se u određenim okolnostima smanjio broj veto igrača u vladi. Pojedini politikolozi zaključuju da je nemoguće utvrditi koji je cenzus pravi i da to zavisi od mnogo faktora, ali da ići ispod 3% ili preko 10% nema mnogo smisla. I zaista visina izbornog praga jeste različita u mnogim zemljama koje koriste proporcionalne modele izbornih sistema. U pojedinim zemljama postoji i institut diferenciranog ili stepenastog izbornog praga za koalicije političkih partija. Odnosno, jedan nivo izbornog praga je za pojedinačne aktere, drugi za koalicije dve partije, a treći za koalicije više partija. Stepenovani izborni prag takođe ima zadatak da spreči fragmentaciju parlamenta i da onemogući koalicijama da zaobilaze efekat ekskluzivnosti tog mehanizma.

U Srbiji je sve vremena na snazi jednostepeni izborni prag od 5% bez obzira da li partija izlazi samostalno, u koaliciji ili je u pitanju grupa građana - prvo je bio u okviru izbornih jedinica, a od 2000. godine važi za Srbiju kao jednu izbornu jedinicu. Iako bi trebalo da grupiše političke snage i da izvrši ukrupnjavanje partijske scene, izborni prag nije postigao taj efekat zbog indirektne parlamentarizacije, odnosno širokih predizbornih koalicija. Pri tom, da prave široke predizborne koalicije nije samo odlika malih stranaka koje tako traže šansu za preskakanje izbornog praga, već i vladajuće stranke na taj način „šlepaju“ niz malih partija koje samostalno nikad ne bi ušle u parlament. Ovo dovodi do toga da je broj partija u parlamentu značajno veći od broja izbornih listi koje osvoje mesta u parlamentu (preskoče 5%). Nakon izbora gotovo po pravilu prave samostalne poslaničke klubove, a često i potpuno nezavisno deluju unutar parlamenta. Tako smo npr. 2008. godine imali 5 listi (ne računajući manjinske) koje su preskočile izborni prag, a 23 partije u parlamentu, ili 2014. godine kada su 4 liste osvojile mandate, a takođe 23 partije bile u parlamentu. Ovakvo zaobilaženje izbornog praga kao mehanizma ekskluzivnosti je držalo u životu veliki broj malih partija svih ovih godina, a npr. 2008. godine je proizvelo da svaka od partija vlasti (127 poslanika izabralo Vladu) bude veto igrač. Sa druge strane, da je na nekim ranijim izborima cenzus bio 3% - imali bismo potpuno različite političke posledice i sastav parlamenta, ali npr. 2016. godine apsolutno ne bi bilo razlike u raspodeli mandata.

Šta se krije iza ove promene?

Kao prvo, nisam uopšte siguran da će Vučić smeti da smanji cenzus sa 3 na 5%. U prethodna dva dana smo dobili osudu ovakvih najava od Tanje Fajon i Vladimira Bilčika uz komentare da su ovakve izmene jako opasne nekoliko meseci pred izbore, kao i da mogu da utiču na pravičnost izbora. Videćemo u narednom periodu da li će SNS smeti da izglasa cenzus od 3%. U javnosti se spominje i da je određena GONGO podnela inicijativu za izmenu zakona i da uz smanjenje sa 5 na 3%, stoji i uvođenje stepenastog cenzusa. Ukoliko se uvodi i stepenasti cenzus, onda mora temeljno da se redefiniše i oblast političkog organizovanja i kandidovanja na izborima, s obzirom da bi hipotetički 3 partije koje izlaze na izbore u trenutnom pravnom okviru mogle da osnuju grupu građana i na taj način zaobiđu viši stepenasti prag za koalicije.

Ipak, šta je ključni razlog da se ove promene dese. Aleksandar Vučić dobro razume kakve posledice može da ima bojkot i zna da su oni politički akteri koji su se odlučili da izađu na izbore desetinama hiljada glasova udaljeni od preskakanja izbornog praga od 5% bez obzira na izlaznost. Čak i da izlaznost bude 30%, broj od 120 000 birača je nedostižan za veći deo političkih subjekata, a da ne pričamo o eventualnoj izlaznosti od 50% što bi značilo da je za ulazak u parlament potrebno 170 000 glasova. Ovako, na izbornom pragu od 3% za ulazak u parlament bi bilo potrebno između 60 i 100 000 glasova u zavisnosti od izlaznosti. Vučić je ovim potezom rešio da se dodatno poigra sa izborima u Srbiji i da pokuša da „ugura“ različite opozicione aktere u parlament kako mu se ne bi desilo da samo liste vlasti (SNS i SPS uz nacionalne manjine) osvoje mandate. Zna da to ne bi bila prihvatljiva slika izbora i na ovaj način će pokušati da ostvari privid demokratije i privid nekakvog demokratskog parlamenta. Ostaje da vidimo i reakciju OEBS-ove kancelarije za demokratske institucije i ljudska prava, kao i da li će SNS ostati nem na prigovore i komentare iz institucija EU. Za mene je ovo potez očajnika kojim se pokušava predstaviti privid normalnih izbora. Nakon što su uništeni parlament i demokratija u Srbiji, povratak politike u parlament nije spuštanje cenzusa zarad fingiranja demokratije i više aktera u njemu, već povratak politike u parlament može da bude samo kroz održavanje slobodnih i poštenih izbora i normalna diskusija između političkih aktera u parlamentu nakon izbora.

Boban Stojanović
Politikolog