PIŠE "ARHITEKTINA KĆI": Jedna obična žena

Vaspitavana je spartanski, nepotrebno, jer bila je dobro, pametno i vredno dete. Udala se, za moje pojmove, rano, ali za nečije "na vreme". I u redu. Mogu sa tim da se složim. Rodila je decu "na vreme", zaposlila "na vreme", razbolela od angine pektoris "na vreme", penzionisala i dobila unuče "na vreme"...samo je umrla pre vremena...u 58. godini života.

Taman kad je mogla na miru da uživa sa unukom i sređuje svoju terasu punu cveća i zanimljivih detalja, koja danas liči na korov… jer nema nje.Kao mala volela sam, kao i danas, mnogo da pričam i često mi je govorila "Ej, ajde, idi u drugu sobu i vidi da li sam tamo". Tepala mi je „veštice” zbog izražene intuicije i govorila da sam "namćor", jer ličim po karakteru na njenu svekrvu. Opominjala me je za glasan smeh, a imam identičan kao njen, isto kao i boju glasa. Nije me vaspitavala baš strogo, ali red se znao. Mi nismo bile drugarice, znalo se "Ko kosi, ko vodu nosi".

To je bila žena vedrog duha, oštrog jezika, dobrog srca, preke naravi. Govorila je brzo i čitala puno. Nije volela ljude bez energije. Znala je da kaže "jao, ma znaš onaj, što ko da je umro pre šest dana". Nisam volela da se slikam i uvek sam kukala kako ružno ispadam na fotografijama. Jednog dana mi je rekla: "Čekaj, a ti misliš da si u prirodi nešto lepša?".

Počela sam urnebesno da se smejem kao i uvek kad je bila raspoložena za šalu. Tvrdila je da me odlično poznaje i da ja nisam baš neko empatično biće za razliku od nje. Nije znala da nije u pravu. Za decu je bila lavica, ali prema deci pravedna. Ako se desi greška, prvo će te oplesti svojim bogatim vokabularom, da ne znaš gde si, ali već idućeg trena uradiće sve da ti pomogne da preskočiš prepreku. Lako je bilo kad sam znala da imam "vetar u leđa". Za mene je tvrdila da nisam za brak i porodicu jer sam mnogo lenja. "Pa ti bi pre završila još jedan fakultet nego da opereš prozor u svojoj sobi", bile su njene reči.

Kada sam spremala ispite, donosila mi je obroke u sobu i govorila: "Pa, kako možeš da se koncentrišeš da učiš, vidi na šta ti liči orman...bar ga zatvori". Moj odgovor je bio "A da li ti misliš da ja to uopšte registrujem?".

Sećam se da sam jednom prolazila kroz kuhinju dok je pravila keks tortu. Kazala je:"Znaš, kad utapaš keks u kafu, mora da bude hladna, inače će ti popucati". Zblanuto sam odgovorila:"Ja samo prolazim, uopšte me ne zanima recept za tortu"..."Pa da i ja budala našla kome ću da pričam", odgovorila je. Vodile smo često duge razgovore i kako sam sazrevala, sve bolje sam je razumela.

Smatrala je da treba da završim fakultet makar nikad ne radila samo da mogu drugima da kažem "Dobar dan, ja sam to i to"...i da znam da kuvam osnovna jela, ne da bih bila prva varjača Beograda, nego da mi se ne bi smejali iza leđa kako imam fakultetsku diplomu, a u kuhinji ništa ne znam, moš’ misliti.

Uvek je novac htela da mi da za putovanja...smatrala je da ta iskusta nemaju cenu...za knjige, jer bogate duh...i za garderobu, jer odelo ne čini čoveka, ali mnogo o njemu govori. Odlično je govorila francuski i molila me je da ga naučim. Tvrdoglavo sam odbijala. Naučila sam ga nedavno i položila međunarodni ispit, ali nisam mogla više njoj da se pohvalim.

Posle svakog spremanja kuće, govorila je "Nemoj ovako kao ja...ovako izgleda brak...nađi nekog partnera i uživaj u životu.Ja ceo život nekog dvorim, perem, kuvam, peglam i sad idem po lekarima..". Znala sam često da kukam oko nekih gluposti, ironično se smejala izgovarajući "Ma, mnogo mi te žao, da li vidiš suze u uglovima mojih očiju?". A tek kad demonstrativno uđem u kuću i kažem da nekog tamo klipana više nikad, ali kunem se, više nikad neću pozvati, nastavljala je mirno da pegla i mrmljala "Zaklela se svinja da neće govna jesti" i, naravno, odmah mi popravljala raspoloženje.Volela je ljude i da se druži, ali i da kaže istinu u lice. Licemerje i laž su bili alergeni za nju. I cenu tog svog karaktera skupo je platila i patila je, ali nije žalila. Vaspitana je da ne bude dvolična i da ima čist obraz. Savetovala me je da se ne dajem mnogo u prijateljstvima jer sam zgodna, lepa i pametna, a takve niko ne voli.

"Neće te mnogo ljudi voleti, naročito žene zato nemoj mnogo da se investiraš". I da, bila je u pravu. Ali, nažalost, sve sam debelo emocijom platila, a kao ulog položila vreme, energiju i vernost. Ne žalim ni ja. Kao i ona. Jer zbog nje sam shvatila da je život kratak za lažne osmehe i "Jao baš si super" floskule, pa sam se i ja iz splašene devojčice pretvorila u surovo iskrenu i emotivno neiskvarenu ženu.

Kada će umreti, znala je. Ne znam kako, ali osetila je iako se to desilo iznenada, u roku od nekoliko sati. Govorila je često "Kad umrem, uradi ovo, ej, nemoj slučajno crnina i to, i zanemari zadušnice samo gužva i krkljanac u prevozu, a meni ionako tad svejedno kad si došla". Nisam je poslušala i bila sam na zadušnicama a kad sam se jedva, maltene četvoronoške s groblja vratila kući, rekla sam sebi "Lepo ti je rekla, al’ hoćeš ti da teraš svoje". Nekad i nesvesno u razgovorima s ljudima,ali u vedrim kontekstima, izleti mi "Što bi rekla moja mama...". I tako jednom dobijem najveći kompliment.

Moja drugarica kaže "Mama ti je izgleda bila duhovita žena i uvek je spominješ uz smeh, ja bih volela jednom, kad me ne bude, da mene moja ćerka tako pominje kao ti svoju mamu". Da, bila je duhovita, ali život je nije baš mazio i ušašvši u njegove ozbiljne vode, sa svega 20 godina, shvatala ga je uvek preozbiljno i od mnogih i za mnoge je strepela a nije trebalo, trebalo je onako kako je savetovala mene jer brzo je došao dan kad više ništa nije bilo ni strašno ni važno, a i taj život ju je nekako pomalo podmuklo i kukavički napustio.

Nije dobila bitku, ali je bila odličan ratnik. I sada kad nije tu, već 13 punih godina, kad je teško, ćutim, guram, sama, na nju ni ne mislim. Problem je kad se desi lepo. Onda opet ćutim, ali mislim "Ehhh, da je tu, jedino bi ona bila ponosna na mene". I, nije ovo nikakva oda niti patetični tekst – zahvalnica, ovo je priča o jednoj običnoj ženi za sve, sem za mene. O mojoj mami.