Rezultati istraživanja: Šapić najgori gradonačelnik ikad, samo 2,6 odsto Beograđana kaže da im je dobro

Rezultati istraživanja koje je prošlog meseca sprovela organizacija Beograd u pokretu tokom 20 dana na uzorku od 12.362 građana, nisu tek statistika, i ovo nije bila puka anketa u kojoj smo proveravali puls Beograđana pitajući ih "kakav Beograd želite sutra" pozivajući ih da otvoreno iskažu mišljenje o gradu u kom žive.

Ispostavilo se da su Beograđani progovorili o sebi.

Šta je Beograd u pokretu želeo da sazna? Cilj istraživanja je bio je da se čuje glas grada koji se, uprkos svemu, još uvek ne miri s tim da mu uloga bude pasivna. U zemlji naraslih obećanja, hteli smo da slušamo druge.

Pitanja su dotakla ono što čini život: šta boli, šta nedostaje, šta bi trebalo da se popravi, kome se veruje, a ko je izneverio poverenje.

Beograd danas

Sedamdeset odsto građana je odgovorilo da je kvalitet života loš ili veoma loš.

To nije ljutnja – to je umor.

Samo 2,6 odsto kaže da im je “dobro”. Dovoljno da se zapitamo: kada je Beograd prestao da bude grad ambicije, i postao grad izdržljivosti?

Najveći problem po Beograđanima su divlja gradnja i nestanak zelenila – 26,1 odsto. Ko je nekad šetao Bulevarom kada su lipe cvetale, zna da ovo nije statistika, nego sećanje koje boli.

Korupcija i partijsko zapošljavanje je problem za 19,1 odsto njih, jer građani razumeju ono što politički PR često pokušava da sakrije: institucije ne propadaju – one se potčinjavaju vladajućoj strukturi.

Šta Beograd želi?

Nije to lista snova. To je lista prijave kvarova civilizacije: 25,1 odsto je htelo više zelenila i čist vazduh; 19,8 odsto – zaštitu kulturnog nasleđa.

Ovo nisu romantične vizije. Ovo su osnovne potrebe: da dišemo, da pamtimo, da odlučujemo. Beograd traži ono što svaki grad traži kada želi da ostane grad, a ne projekat: Pristojnost. Pravilo. Meru.

Postoji li nada?

Skoro 68,6 odsto veruje da promene vlasti donose poboljšanje. Ne fanfarama. Ne euforijom. Već tihom verom – onom najotpornijom. Jer nada u ovom gradu nikada nije bila gromoglasna. Ona je uvek bila uporna.

Građani kao učesnici, ne statistika

Najvažniji rezultat ove ankete nije politički, nego civilizacijski: 94 odsto građana je spremno da se uključe u kreiranje grada. To je grad koji ne pristaje da bude publika. To je Beograd koji želi da bude deo odluke, ne posledica tuđe odluke.

Organizacija Beograd u pokretu ovde nije samo merni instrument – ona je katalizator ideje da grad pripada ljudima, ne funkcijama.

Sećanje ne vara

Najlošiji gradonačelnik je Aleksandar Šapić za 63,7 odsto ispitanika

Najbolji je Zoran Đinđić za njih 34,1 odsto, zatim Nenad Bogdanović za 19,8 odsto. Beograđani su rekli: vizija i pristojan urbanizam nisu luksuz — nego standard.

Zaključak

Ovo istraživanje pokazuje grad koji je umoran, ali ne slomljen, razočaran, ali ne ciničan, kritičan, ali ne malodušan; kritičan, ali ne malodušan; tiho ranjen, ali još uvek svoj.

Beograđani traže pravo da dišu, da učestvuju, da pamte, da odlučuju.

Jer Beograd, uprkos svemu, i dalje veruje da može da bude Beograd.

A to je, u vremenu u kojem živimo, već veliki čin otpora i nade.

Beograd je, dakle, progovorio. I to ne šapatom, već jasnim, razložnim,
mirnim glasom onih koji veruju da život nije luksuz, nego pravo.
Grad koji se ovako oglašava, očigledno, još nije izgubio sebe. Samo čeka
trenutak da se vrati onome što je uvek bio — veliki, tvrdoglav i svoj.