ALEKSANDAR ŠAPIĆ ILI Opasnost nad Beogradom

Beograd je u toku poslednje decenije vidno degradiran, kao društvena i urbana celina. Istovremeno je postao istorijski inspirator rušitelja novoradikalskih poznavalaca urbanih celina. Ovakva svojevrsna vrsta aproprijacije, jedan je od najopasnijih mehanizama SNS politike, koja se prikazuje već 11 godina, kao nešto poželjno i svetski.

Shodno tome, gradonačelnik Beograda Aleksandar Šapić izjavio je da je rušenje objekata na Slaviji "zakonski čisto", navodeći da je to odluka prošle gradske uprave koju on podržava.

- To je proces koji je počeo pre mene, ali podržavam da se te udžerice na Slaviji očiste. To blok naselje na Slaviji će ulepšati taj deo grada. Sada kada je to počišćeno, taj deo izgleda bolje i lepše -  rekao je Šapić.

Šapić Beograd ne shvata kao sukob razumnih ideja i programa, već kao praktično rešavanje mogućih urbanih želja investitora. Prestonicu vidi kao priredbu ili neku vrstu poljoprivrednog sajma komunalnih inovacija. To već postaje opasna igra, jer pretpostavlja kompromisnu saradnju sa svim mogućim igračima na sceni, kao i spremnost da se zažmuri na različite kriminalne radnje, koje se sprovode s druge strane gradske kapije. Što se tih slatkorečevih i ugodnih najava o rukovođenju Beogradom tiče, gradonačelnik se posebno ističe očuvanjem istorije u gradu.

Tako je izjavio je da stari Savski most "nema nikakvu kulturno-istorijsku vrednost“, kao i da ga ne zanima šta će biti s tim mostom posle uklanjanja. On je naveo da je takvih mostova napravljeno 60 u Evropi, a 59 ih je srušeno nekoliko godina po završetku Drugog svetskog rata. 

-  Kakve emocije ima most koji je napravljen na brzinu da bi mogle da se prebacuju nemačke trupe. Možemo neki eksponat da stavimo pored, mislim da treba tom čoveku učitelju Miladinu Zariću, koji je obezbedio da Beograd tada ima most, da podignemo spomenik da mu se nekako odužimo, ali da se bavim nacističkim mostom koji nema nikakvu kulturološku ni istorijsku vrednost, neću - rekao je Šapić.

Ali, očigledno da Šapiću nije najjasnije šta se dogodilo tog 20. oktobra 1944. Zato, ruši, sklanjaj.

Istorijski podatak da je Beograd jedina evropska prestonica (od šest) na Dunavu, koji svoje kanalizacione i otpadne vode ispušta u svoje reke, Šapića takođe ne zanima. Ustvari, ima nečeg veoma uznemirujućeg u jednostavnošću sa kojom beogradska naprednjačka elita otpisuje kulturnu baštinu. To je onda kada im se nađe na putu dalje ekonomske akumulacije ili pukog održanja na vlasti. Možda je najdrastičniji primer pad Železničke stanice. Beograd na vodi je aždaja koja i dalje proždire Beograd. Sada je na redu Slavija.

Kako očekivati od društva koje ne čuva nijednu svoju svetinju da ima svest o značaju drugih materijalnih tragova iz vremena ratova ili perioda kad se znalo gde se i šta gradi. Naprednjaci su samo vrhunac tog besmislenog neznanja i nepoštovanja istorijske vrednosti srpske prestonice. A žive od Beograda, u kome su napravili opšti haos, pravni, arhitektonski, saobraćajni, kulturološki, politički. Iz kog je ironično izrasla Kula Beograd kao simbol uspona režima.