Ivan Mrđen: Devedesete su nam se vratile na prednja vrata!

Njegove kolumne, koje su u međuvremenu postale "punoletne", jer ih piše neprekidno od 26. aprila 2004. godine, sačuvane su u četiri knjige u kojima su svi zapisi iz Blica, a upravo priprema petu sa objavama na stranicama novina Nova. Osim toga, naročito je ponosan što više desetina kolega iz nekoliko različitih generacija ne kriju da su ovaj nezahvalni posao učili od Ivana Mrđena.

- U tom smislu bih i danas mlađim kolegama savetovao ono što sam govorio svim svojim "đacima", poštujte pravila profesije a budite posebni, trudite se da ostanete izvan i iznad svega što vas okružuje, da ne biste postali "junaci" sjajnog aforizma kolege Bojana Ljubenovića: "Nekad su novinari bili na ceni, a sad cena stoji na novinarima!" - naglasio je Mrđen.Jednom prilikom ste izjavili da će u budućnost svi biti novinari. Na šta ste kontretno mislili?

- Ta "budućnost" je već odavno počela. Uzmite, na primer, neku sednicu parlamenta, posebno sada kad u njemu ima i stvarne opozicije. Kome više treba direktan prenos, kad praktično u nekoliko minuta na društvenim mrežama dobijete sve bitno što su imali da kažu ili, jednostavno, primete prisutni u sali. Ili, više od polovine vesti po portalima su objave nekih kao važnih likova ili reakcije na njihove izjave, fotografije, komentare… Onda se to dalje prenosi u "klasične medije", pa kad se sve sabere novinari postaju samo prenosioci nečega što je već formirano kao javna činjenica…
Svojevremeno sam napisao da "zatvorene sednice Vlade traju deset minuta kraće od javnih, jer svi ministri žure da sve što je bitno jave svojim medijima”. Dobro, to je bilo u ona dosovska vremena, sad su tu stvari nešto drukčije, jer o svemu što ima veze sa zvaničnom politikom može da
govori i javnosti se obraća samo predsednik svega ovoga, pa se ministri i ne mešaju previse u svoj posao... - ističe Mrđen na početku intervjua za Direkno.rs.

Kako biste prokomentarisali trenutno stanje u srpskom novinarstvu?

- Kad sam već pomenuo nesretne vlasnike polucilindara, kojima je "Pera pisar iz administrativnog" onomad javio da će postati članovi Vlade, o trenutnom stanju u novinarstvu u Srbiji dosta govori i činjenica da najmanje osmoro od deset naših koleginica i kolega neće znati da vam kažu ko je sada ministar informisanja, još manje čime je on takvo zvanje zaslužio. Mada, da budem iskren, o prethodnoj ministarki smo svašta slušali, ali to nije imalo nikakve veze sa aktuelnim stanjem u ovom resoru. U tom smilu najbolji odgovor je stajao na crnim ekranima umesto programa televizija N1 i Nova u utorak 6. decembra: "Mrak u Srbiji bez medijskih sloboda". I ja verujem da je "vreme da se javnost zapita da li je informisanje u Srbiji objektivno i nepristrasno, da li je svim građanima moguć izbor i zašto im se nameće propaganda kao jedini model informisanja", kako je stajalo u njihovom saopštenju.Svedoci smo da se u Srbiji krše sva etička i profesionalna pravila, promoviše govor mržnje, stalno prelaze "crvene linije" kad je u pitanju sadržaj koji se prikazuje ne samo na televiziji, već i promoviše po većini ostalih medija…

Kako ostati objektivan u vreme sve veće polarizacije društva?

- Nećete mi, nadam se, zameriti što ću i ovom prilikom podsetiti na sve što se događalo proletos oko nekad veoma ugledne Nagrade grada Beograda u oblasti novinarstva. To ne mislim samo zato što sam je i ja dobio za 2012. godinu… Zar nije više nego simptomatično što je ispred onolike kuće i svih programa Radio Beograda, pored nekoliko stotina kolega urednika i novinara, predložen jedan muzički urednik?! Kad tamo već godinama nema emisija tipa "Mozaik vremena" "Argument više" ili "Veselo veče", kad su "Novosti dana" i sve vesti "strogo kontrolisani vozovi", teško da im obraz može sačuvati folklor.Znam lično Nikolu Kamidžorca, njemu svaka čast za "negovanje tradicionalne muzike i čuvanje sećanja na ugledne beogradske umetnike i druge autore pesama pohranjenih u Fonoteci Radio Beograda", kako je stajalo u obrazloženju. Zato mu i nije bilo teško da "pobedi" u konkurenciji sa "gazdaricama" dva elektronska magazina, od kojih jedan ima 158 pratilaca a drugi izlazi svaka tri meseca...

S druge strane, ostala je koleginica Brana Milunov, kojoj sam unapred otpisao bilo kakvu šansu da to priznanje dobije za feljton u 52 nastavka "Slušate sada Studio B", jer teško da će oni koji su upropastili ovu radio stanicu nagraditi nekog koji je o tom njihovom nedelu pisao, pa još u “neprijateljskom” Danasu! Dakle, nije reč samo o Radio Beogradu, tu je i radio "četrdesetpet minuta muzike bez reklama", ali i bez pravih vesti, sve do gomile trala-lala-la stanica koje su uoči aprilskih izbora odjednom imale "politički marketing", a sad su se sve vratile na "fabrička podešavanja"…

Kao neko za koga se slobodno može reći da poznaje Beograd "u dušu", da li smatrate da je prestonica tu dušu na neki način izgubila?

-  Nisam baš siguran koliko još imam pravo da sudim po ovom pitanju. Jeste naslov prve knjige mojih komentara "Sa Beogradom na Ja", ali to je bilo vreme kad sam u prvoj deceniji ovog veka uređivao gradsku hroniku u Blicu… Moj Beograd je danas relativno uzak krug, od Cvetkove pijace i čuvenog Kluba ljubitelja narodne muzike do kafane "Stari bunar" na Dušanovcu ili "Zlatnog opanka" kod Đerma. U centar odem samo da platim struju i pitam se za zdravlje sa drugarima iz bifea "Herceg Novi", koji takođe spade u to malo ugostiteljskih objekata sa "dušom"…Možda i zbog toga svakog leta "ratujem" sa mojom ćerkom Marinom i unučićima kad nam dođu iz belog sveta, jer oni pronalaze neke nove sadržaje i zanimljiva mesta, posebno na Vračaru, pa i tamo gde moja noga neće kročiti… Ono što ne razumem ne moram i da prihvatim, od "provoda" koji se sveo da na zaglušujuću buku i cupkanje oko astala do fenseraja u preskupim kafićima sa "nula, tri" pićima… Zato bi o "duši Beograda" najbolje svedočila jedna objava na Tviteru, na kojoj su fotografije Trga republike pre i posle Vesića. Da ih ja ne prepričavam…

Na Vašem sajtu piše da ste posetili 21 zemlju. Mladi danas mahom žele da odu iz Srbije, a šta je to što je Vas zadržalo da ostanete ovde?

- Na staroj Čukarici mog detinjstva i mladosti, ima jedna izreka koja kaže "kad sam mog’o nisam mog’o, a sad mogu pa ne mogu". Jeste da se ona odnosi na neke druge situacije, ali reč je upravo u tome da čovek treba da povlači najvažnije poteze u svom životu kad je u naponu snage, da bi na nekom drugom mestu imao dovoljno vremena i mogućnosti da sopstveni i život svoje porodice učini boljim. Mojoj supruzi i meni se u tim godinama činilo da sve što nam treba možemo da ostvarimo ovde, u Srbiji i Beogradu, pa čak i tokom nesretnih devedesetih "koje su nam pojeli skakavci", od ratova u kojima nismo učestvovali, hiperinflacije i borbe protiv Miloševićevog režima do varljive Petooktobarske revolucije…

Ali, smo zato, s druge strane, ohrabrivali naše ćerke da se ne zanose sličnim iluzijama, posebno od kako su nam se devedesete vratile na prednja vrata! U tom smislu svi mi iz sve tri generacije naše porodice danas možemo da puno putujemo po svetu, ali teško da bismo se, nas dvoje najstarijih, odlučili i da zauvek odemo sa naše Zvezdare - zaključio je Mrđen.