"Ne smemo da zaboravimo ko smo i šta smo": Potresna ispovest Srpkinje čija je porodica preživela Oluju

Ona je uspela da se dočepa Srbije, odakle joj je majka bila rodom, i gde je imala veliku familiju, u zoru, kada je krenula "Oluja". U Srbiju je ranije došla jer je trebalo da sprema ispite, bila je prva godina fakulteta. Kako se već uveliko pričalo da će Hrvati krenuti na sve Srbe, majka ju je naterala da krene ranije da ne bi propustila ispite.

Priseća se da je otišla kod jedne rođake, i kada je legla da malo odspava, prvi san u Srbiji bio joj je mora. Sanjala je reku Unu, u kojoj je naučila da pliva, i kako vodom plove čamci a u njima tela, umotana kao mumije.

Znojava se probudila i ubrzo je čula za hrvatsku akciju, ubijanje i proterivanje Srbija sa njihovih vekovnih ognjišta. Strah, strepnja su je obuzeli, ali to je nakratko prekinuto kada je majka uspela da joj se javi telefonom iz Bosanske Kostajnice, koja je nekih desetak minuta od njenog rodnog mesta u Hrvatskoj.

- Veza se brzo prekinula, i nisam znala ni ko je od mojih krenuo. Za roditelja sam znala, kao i za sestru, ali ne i za i brata i baku. Nedelju dana nisam bila živa, strepela sam da li su svi uspeli da krenu put Srbije. Bila je vrućina, nisam znala šta ih sve čeka na putu, da li imaju hrane - kaže naša sagovornica.

Posle nedelju dana kamen joj "pao sa srca" kada je u Beograd došao njen stric, sa suprugom i dvoje male dece. Reči da su svi krenuli ohrabrile su se.

- Ubrzo se pojavio žuti "kec" i moja porodica. Iscrpljeni, izmučeni, znojavi, gladni, ali uspeli su da se dokopaju Srbije. I u tom momentu za nas slobode - priča Srpkinja rodom iz Hrvatske.

Srbi iz Kostajnice, njeni rođaci, komšije, koliko je njoj poznato, svi su uspeli da se izvuku iz kandži "zengi". Spasilo ih je to što im je blizu Bosanska Kostajnica, i samo je trebalo preći most i krenuti i slobodu.

- Sisak su Hrvati već bili zauzeli, a između Siska i Kostajnice bila su sela u kojima su mahom živeli stariji Srbi. Oni su stradali. Kao i Srbi iz Knina. Nas je spasila blizina Bosanske Kostajnice, dok Srbi iz Knina nisu mogli najkraćim putem da se dočepaju Bosne, jer ih tu nisu čekali Srbi, već Muslimani, pa su morali da zaobilaze. Mnogi stari Srbi nisu mogli da krenu na tako dug i ispaljujući put, ostali su na svojim ognjištima i Hrvati su ih ubili - tužnim glasom priča ova Srpkinja, rodom iz Hrvatske.

Prisetila se da to nije bio prvi egzodus Srba iz Kostajnice, jer su još 1992. morali da pobegnu iz svog doma, a tek su ona i sestra krenule u srednju školu, dok je stariji brat bio u vojsci, u JNA.

Podseća se i kako je bilo kad su prvi put prošli tenkovi kroz Kostajnicu, a prošlo je više od 60 tenkova.

- Tutnjali su kamioni kada su "zenge" ušle u grad uveče. Tresle su se zgrade, kuće, sve... Kao zemljotres! Otac i majka su se ujutro spremali za posao, ali je majka sestri i meni rekla da u kesu stavimo po jednu presvlaku, i da sa strinom, pešice krenemo preko mosta u Bosansku Kostajnicu. Ako nas zaustave na mostu i pitaju gde idemo, da kažemo "kod babe na vikend". Na mostu nas je dočekao "zenga" sa uperenom puškom u nas. Patrolirao je. Ponovile smo ono što nam je majka kazala i otišle u Bosnu - kaže naša sagovornica i dodaje da su roditelji došli posle nedelju dana, a da su se kući vratili tek kada je Republika Srpska Krajina oslobođena od "zengi".

Tada međutim, nisu ni slutili da će ponovo zateći ista sudbina da napuste rodnu kuću!

- Za sve što se dešavalo, i za golgotu koju smo prošli, nisu krivi samo komunisti, već i sami Srbi. Nas su od rođenja učili jugoslovenstvu, slavili smo Dan republike - 29. novembar, Praznik rada. Ja sam tek u petom razredu saznala da sam Srpkinja. Još se sećam tog časa istorije, kada smo učili narode i narodnosti Jugoslavije. Sedela sam u klupi sa drugaricom, koja je do tada, ni sama ne znam koliko puta prespavala kod mene i jela i mojoj kući, jer je bila iz jednog sela pored Kostajnice. Okrenula se ka meni, uhvatila me za vrat i rekla "ako si srb", čak nije dovršila ni Srpkinja, "sad ću da te zadavim". Gledala sam je uznevereno i krajičkom oka videla sam druga, strah na njegovom licu, jer kako sam posle saznala i on je bio Srbin - priča naša sagovornica.

Tog dana vratila se iz škole uplakana, i majku koja je prala veš prvo je pitala "Šta smo mi, mama?"

- Majka mi je rekla da smo Srbi, ali da ne pričamo o tome. Nije mi bilo jasno zašto nismo smeli da pričamo! U crkvu naravno nismo išli, komunizam je to branio, a Božić i Uskrs smo obeležavali, mislim, više zahvaljujući tome što je moja majka bila Srpkinja iz Šumadije, pa je neke običaje donela. Ali sve to se obeležavalo u krugu porodice, ništa javno, i mi nismo ni znali da smo pravoslavci, i zašto različitih dana mi i Hrvati obeležavamo Božić i Uskrs. Jednostavno, Srbi su ćutali - konstatuje naša sagovornica.

Smatra da taj "zavet ćutanja" da su Srbi potiče još od pre Drugog svetskog rata, a u Nezavisnoj državi Hrvatskoj doveden je maksimuma, samo da bi se preživelo. Posle Drugog svetskog rata to je nekako ušlo u srpski DNK.

- Ćutali su moji baba i deda, moji roditelji. Niko od njih nije pričao da je Srbin ili Srpkinja. Biti Srbin je zvučalo kao nešto sramotno! A Hrvati su ponosno isticali poreklo. Zanimljivo je i to da su se neki moji rođaci, oženili Hrvaticama, odnosno udale za Hrvate i da se sva njihova deca izjašnjavaju kao Hrvati. Ne priznaju da imaju polovinu srpske krvi. Ne polovinu, ne žele da priznaju da imaju kap srpske krvi, što opet govori o tome kako Srbi pristaju da budu poniženi. I to me vraća na onu izreku kod nas Srba u Hrvatskoj da "nema većeg ustaše dok ga Srpkinja ne rodi" - objašnjava ova Srpkinja, rodom iz Kostajnice.

U protekle tri decenije tri puta je bila u Hrvatskoj i to na kratko. Svaki put kada bi prelazila most iz Bosanske u Hrvatsku Kostajnicu, osećala je mučninu jer se seća "zengi" sa oružjem uperenim u narod. Taj osećaj će joj ostati doveka, jer je duboko usađen u njeno srce, njen mozak, svaki delić njenog bića.

- Po rođenju imam hrvatsko državljanstvo, ali putovnicu nisam uzela. I neću. Ne mogu da gledam šahovnicu, jer niti ona meni pripada, niti ja njoj. Ne volim šahovnicu da vidim ni na jednom dokumentu. Jednostavno, ako bih uzela njihov pasoš, osećala bih se kao da sam sebe izdala, jer ne mogu da pređem preko onoga što se desilo mojoj porodici, ali i svim Srbima u Hrvatskoj - kategorična je naša sagovornica.

Tri decenije posle egzodusa 250.000 Srba i ubistva oko 2.000 njihovih sunarodnika, ova Srpkinja čija je porodica uspela da se spase, smatra da je najvažnije da Srbi ne zaborave ko su.

- Treba i moramo da naučimo da ne smemo da ćutimo! Da otvoreno kažemo da smo Srbi. Želim da moja deca, kao i buduće generacije, bez ikakvog straha kažu da su Srbi, da ne preživljavaju to što sam ja preživela. Ponekad imam osećaj da se mi Srbi, posebno iz Vojne Krajine, rađamo sa nekim posebnim genom. Taj gen je neki zamotuljak, kesa sa onim najosnovnijim stvarima, da bi mogli da bežimo sa ognjišta i spasavamo živu glavu. Ne bih želela da se i kod moje dece aktivira taj gen i da oni sutra sa nekom kesom, odu iz Srbije i ne vrate se - kaže na kraju razgovora Srpkinja čija porodica je uspela da preživi "Oluju" kojoj se Hrvatska ovih dana ponosi!

"Roditelji me učili da ne mrzim ljude"

- Roditelji su me vaspitavali da ne mrzim ljude, već da poštujem. Iskreno da kažem, posle svega što smo moja porodica i ja preživeli, ne bi mi baš bilo pravo da moja deca stupe u brak sa Hrvatom. Ali, srce ne bira. Ono što bih želela ako izabranici moje dece budu druge vere, nacije ili rase, da se poštuju međusobno. Ali i da svako poštuje svoje poreklo. I da decu vaspitavaju u duhu zajedništva i uče ih da prihvate tu različitost - kaže naša sagovornica.