Pobegla od muža nasilnika - država je ostavila na CEDILU

- Vratila sam se u rodni Leskovac da sinu obezbedim bolji život, a sačekao me je pakao. Noćima smo spavali na klupici pored keja, na kiši i na snegu, mokri do gole kože, pa se tako na pet ispod nule mokra odeća zaledi na nama. Nađem nekako stan, pa čim čuju da sam pobegla sa Kosova, izbace me napolje. Izgleda da će i sada biti tako. Opet ću na ulicu - počinje Svetlana.

Kaže da zbog toga što nema prebivalište ne može da ostvari pravo čak ni na jednokratnu pomoć. Kaže, kucala je na sva moguća vrata, od policije, preko Centra za socijalni rad, do Kancelarije za izbegla i raseljena lica, i svuda je bila ista priča - pomoći za nju nema.

- Moram da priznam da se najviše oko mene založila ta gospođa Žaklina, koja radi na poslovima sa izbeglicama u "Osmospratnici", ali smo naišli bukvalno na zid kada je trebalo da se moja dokumenta povuku iz Gnjilana, a ovde niko ne želi da me prijavi na stan. Moja majka je ovde u Leskovcu umrla, pre toga je prodala kuću. Ja ovde više nikoga nemam i doživela sam da sam u rodnom gradu beskućnik - objašnjava ona kako je došlo do toga da je "nema nigde".

Kada je pobegla iz Gnjilana, nekako je došla do Vranja, a odatle…

- U Vranju su nas u policiji lepo primili, dali nam da jedemo, obukli su nas, pa po službenoj dužnosti nas smestili u sigurnu kuću u Novom Sadu. Tamo sam sa detetom provela dva meseca. Onda počinje pakao. Spavali smo na autobuskoj stanici u Novom Sadu, Beogradu… Rešila sam da se vratim u rodni Leskovac, a onda sam doživela to da se ovde osećam najusamljenije - prepričava vreme koje je za njima.

Sina, da bi završio školu, upisuje, zdravog i pravog, u Školu za osnovno i srednje obrazovanje učenika sa smetnjama u razvoju "11. oktobar".

- Tako su mi rekli. Da mora tamo. Nema mesta, kažu, u drugim školama za njega. Ali, obećali su mi da se strpim, pa će naredne godine da mu nađu neko mesto u Poljoprivrednoj, kada pođe u srednju - navodi Svetlana.

Kada je pitamo ko joj je to rekao, ona ne zna da nam objasni. Bez odgovora na pomoć ostala je i u leskovačkom Centru za socijalni rad.

- Tamo su mi rekli da samo mogu da mi oduzmu dete i smeste ga u hraniteljsku porodicu. A ja im dete ne dam. Ja sam samo od njih tražila da mi obezbede smeštaj. Umesto toga, rekli mi da idem u Narodnu kuhinju. Tamo sam uzimala samo hleba, jer nisam imala ni činiju za ceo obrok, a kada sam tražila, rekli su mi da nemaju. Živeli smo na hlebu i vodi - priseća se Svetlana.

Kada je stigla u Leskovac, dobila je pomoć od 11.000 dinara i to je sve što je dobila. Trenutno je iznajmila stan, ali joj je gazdarica najavila da će da joj da otkaz.

- I prethodni gazda, čim je čuo da sam pobegla od Albanca, muža sa Kosova, izbacio me je na ulicu. Sada preživljavam isto. Jedva sam skupila 80 evra, platila stan do 29. ovog meseca, već hoće gazdarica da me izbaci. Zašto, ne znam. Ne pravimo nikakav lom, čuvamo stvari. Više ću da puknem i ne znam šta da radim. Da budem ponovo beskućnik i sa detetom da spavam na ulici, to ne mogu - govori nam kroz suze ova žena.

Da bi ostvarila pravo na bilo kakvu pomoć, socijalno i dečiji dodatak, Svetlana i njen sin bi trebalo da imaju prijavljeno prebivalište u Leskovcu, a oni za sada to ne mogu da ostvare.