Leskovčanka posle 40 godina srela prvog: U busu neverica

Radmila i Ivan su se prvi put sreli u prvim razredima gimnazije. Ona je bila tiha i stidljiva devojka, a on harizmatičan momak koji je uvek bio u centru pažnje. Njihova priča nije bila tipična, ali bila je iskrena i ispunjena pravom ljubavlju. Družili su se, razmenjivali pisma, čekali se ispred škole i gledali zalaske sunca zajedno.

Oboje su se venčali, podigli porodice ali nikada nisu zaboravili svoju prvu ljubav

Njihova generacija je mislila da će njih dvoje zauvek ostati zajedno. Nažalost, sudbina je odlučila drugačije. Nakon završetka gimnazije, Ivan se priključio vojsci i odselio sa porodicom, a Radmila je dobila posao u Beogradu. Kontakt su izgubili, a godine su prolazile. Oboje su se venčali, podigli porodice ali nikada nisu zaboravili svoju prvu ljubav, piše Jugmedia.rs.

Sudbinski susret u autobusu

Jednog avgustovskog jutra, Radmila je sa reumatskim bolovima sela u autobus i odlučila da konačno poseti Sijarinsku Banju o kojoj su joj pričale prijateljice. Nije ni sanjala da će taj dan biti drugačiji od svih ostalih. Dok je autobus prolazio kroz centar Leskovca, Radmila je pokazivala prijateljici kroz prozor terasu stana u kojem je stanovao Ivan tokom gimnazijskih dana.

„Evo baš tu je živeo, nekad sam stajala sa druge strane ulice samo da bih ga videla. E, a ovamo sa leve strane je bila Gimnazija, ne znam da li je još tu. Leskovac se dosta promenio od tada”, pričala je Radmila stojeći kako bi što bolje osmotrila mesta koja su u njoj probudila sećanja stara 4 decenije.

U tom trenutku, čuo se muški glas dva sedišta ispred nje: "Da, još uvek je na istom mestu naša Gimnazija".

U autobusu je nastala tišina. Radmila je stajala skamenjena i par minuta nije mogla da progovori ni reč. Stariji čovek ustao je sa sedišta i okrenuo se ka njoj.

- Radmila, da li ste to vi?

- Ja sam, ja sam. Ivane, pa da li je ovo moguće? Da li se ovo zaista dešava?

– Ja sam, Radmila. Idem u onu banju za koju kažu da odeš star, vratiš se mlad. Čuo sam, nemojte da zamerite da i vi putujete tamo.

– Da, i ja idem tamo. Kakva slučajnost, sudbina, ne znam šta je. Da li si bolestan? Ili ideš samo da odmoriš?, pitala je sada Radmila bez persiranja.

- Idem da odmorim, da li i ti putuješ sa suprugom na odmor?, pitao je stari šarmer Ivan.

- Putujem sa prijateljicom, suprug mi je preminuo pre 12 godina. A sa kim ti putuješ?

– Sam. Moja supruga je preminula pre 20 godina. Razgovaraćemo o svemu, o porodicama, životu, karijerama. Uskoro stižemo”, odgovorio je Ivan i ponovo seo.

Svima u autobusu krenule su suze

Svima u autobusu krenule su suze. Njihov prvi susret posle 40 godina bio je pun mešavine emocija. Autobus je putovao kroz pejzaže i sećanja. Iz Radmiline priče, koji smo imali prilike da čujemo, mogli ste osetiti duboku povezanost koja nikada nije nestala. Iako su prošli kroz različite puteve života, shvatili su da su oboje nosili deo jedno drugog u svojim srcima sve ove godine. Njihov susret u autobusu nije bio samo sastanak starih prijatelja, već i sastanak duša koje su se ponovo spojile.

Radmilina i Ivanova priča pokazuje da ljubav može preživeti vreme i udaljenost, i da sudbina ima način da ponovo spoji ono što je oduvek pripadalo zajedno.

Rastali smo se kada smo stigli na odredište, a Radmilu i Ivana sreli smo par dana kasnije kako sede na klupici pored reke dok joj on priča “nešto vrlo važno” a ona pomno sluša i gleda u njega.