Martovski pogrom - hronika jednog mesta

Neposredni povod bio je utapanje trojice albanskih dečaka u opštini Zubin Potok pod nerazjašnjenim okolnostima. Martovski pogrom su organizovali OVK i albanski ekstremisti sa ciljem etničkog čišćenja Kosova i Metohije. Tada je poginulo 28 osoba, više od 4.000 ljudi je prograno iz svojih kuća a preko 900 osoba je teško povređeno. Srušeno je 19 spomenika kulture i 16 pravoslavnih manastira. Uništeno je oko 10.000 vrednih fresaka, ikona i drugih crkvenih relikvija, kao i knjige krštenih, venčanih i umrlih, koje svedoče o vekovnom trajanju Srbije na Kosovu i Metohiji. Spaljeno je oko 1.000 srpskih i romskih kuća.

Od Srba je etnički očišćeno šest gradova i devet sela. U svim događajima je učestvovala međunarodna misija na Kosovu i Metohiji koja nije bila spremna ili nije želela da spreči napade. Čelnici međunarodne misije su nakon pogroma, vremenom menjali svoje izjave o načinu nastanka i uzrocima. I pored osuda pogroma i etničkog čišćenja Kosova i Metohije od nealbanskog življa, organizatori su ostali nekažnjeni, uzroci nedovoljno istraženi, žrtve i posledice se ignorišu, a iseljavanje nealbanskog stanovništva sa Kosova i Metohije se nastavlja.

Do marta 1999. godine, u mestu Kosovo Polje, na desetak kilometara od Prištine, živelo je oko 9.000 Srba i drugog nealbanskog stanovništva. Do kraja 1999. godine ostalo ih je oko 2000, a sada ih ima tek oko 50.

Dana 17.marta 2004. godine iz Kosova Polja su proterani svi preostali Srbi i drugo nealbansko stanovništvo. Albanci su kolima i autobusima dolazili iz pravca Drenice i zapalili zgradu opštine, organizovali napad na Dom zdravlja u Bresju i školu "Sveti Sava" i spalili dvadesetak srpskih kuća do temelja. U Kosovu Polju je spaljena crkva Sveti Nikola iz XIX veka a u Bresju oštećena crkva Svete Katarine iz XIV veka. Ispred škole u Kosovu Polju albanski teroristi su polili benzinom i naočigled porodice spalili Zlatibora Trajkovića (60), i teško ranili Trifuna Stoilovića. Porušen je veliki broj spomenika na pravoslavnom groblju. Međunarodni policajci su odbili da pomognu čak i Srbima u čijim su kućama bili smešteni. Za spaljivanje objekata je korišćena cisterna sa benzinom. Srbi, čije su kuće spaljene, smešteni su u kontejnere u obližnjem selu Ugljare, gde je premeštena i opština. Republika Srbija im je obezbeđivala humanitarnu i izvesnu materijalnu pomoć.

Do 17. marta 2004. godine, u selu Bresju pored Kosova Polja nalazila se nova zdravstvena ambulanta koja je kasnije pretvorena u privremenu bolnicu u kojoj su se lečili stanovnici okolnih srpskih mesta, ali i svi koji su mogli da dođu iz udaljenih enklava na Kosovu i Metohiji. U potpuno improvizovanim uslovima, sa minimumom medicinske opreme, ali sa neviđenom hrabrošću, istrajnošću i entuzijazmom, radili su lekari, medicinske sestre i tehničari, nemedicinsko osoblje, ali su pomagali i meštani koliko je ko mogao. Zdravstveni radnici su bili svi uglavnom proterani iz Kliničkog centra Priština. Bolnica je imala internistu, pedijatra, hirurga, oftalmologa i nekoliko lekara drugih specijalnosti. Imala je i ginekologa i babice, u njoj su se rađala deca. Svaki plač novorođene bebe davao je novu nadu da će se sačuvati preostalo srpsko stanovništvo, srpske kuće i imovina. Stručni, vredni, posvećeni lekari, vredne i brižljive sestre, odgovorno tehničko osoblje, vozači, ceo tim je radio danonoćno u želji da pomognu svakom pacijentu i svakoj povređenoj osobi.

U tom delu centralnog Kosova se uvek teško živelo. Tog marta 2004. godine bilo je dugih perioda bez struje i telefona, bez lokalnih medija, tako da stanovnici nisu mogli da znaju kakava je situacija i šta se stvarno dešava. Jedini izvor saznanja bili su ljudi zaduženi da obaveštavaju narod, a jedina mesta okupljanja bili su ambulanta i crkva Sveta Katarina. Crkvena zvona, po dogovorenom ritmu, obaveštavala su meštane da treba da se okupe i obaveste o važnim događajima. Od početka marta atmosfera je bila zloslutna, pričalo se o mogućim napadima albanskih terorista, o pretećim progonima. Živelo se, kao i uvek u strahu, strepnji, neprestanom iščekivanju šta će se sledeće strašno dogoditi. Ipak, da će biti toliko užasa i strahote, niko, ni u najgorim pretpostavkama nije mogao da zamisli.

Organizovane straže su čuvale selo, kuće, crkvu i ambulantu. Tog kobnog 17. marta niko u selu nije tačno znao šta se dešava. Nije ni bilo vremena da se razmišlja o tome jer se sve odvijalo kao u najstrašnijim filmovima strave i užasa. Okupili su se tadašnji predstavnici sela i meštani pokušavajući da naprave plan kako da se spasu ljudi i sačuvaju žive glave. Dok su radili telefoni, zvali su se međusobno i tako se informisali šta se dešava. Tog 17. marta zvonila su ogromna crkvena zvona jače nego ikada upozoravajući na veliku opasnost i strahotu koja se već videla i čula svuda unaokolo. Okolna sela su već stradala, dim se širio u oblake, odjekivala je pucnjava, zlokobno zavijanja sirena i snažna zvonjava crkvenih zvona. U Kosovu Polju su masovno paljene srpske kuće a narod je bežao glavom bez obzira.

Uglavnom prema susednom mestu Bresju, prema ambulanti gde je povređenima ukazivana pomoć a ležeći bolesnici su odnošeni u srpske kuće u selu i okolnim zaseocima. Sa svih strana jezivi vatreni plamenovi gutali su sve pred sobom, a selom se čuo plač dece i jauk izbezumljenog naroda. Viđeni domaćini, hrabri momci, žene, odrasla deca, pomagali su jedni drugima, primali stare i bolesne, malu decu u svoje kuće koje su pretvarane u prave prihvatne centre odakle su odlazili ljudi koji su mogli i imali gde, ka mestima i gradovima centralne Srbije. Gorela su i mnoga druga mesta na Kosovu i Metohiji i tek kasnije se saznalo da je akcija bila dobro smišljena i još bolje organizovana. Policija je čuvala albansko stanovništvo i njihove kuće. Mnogi pripadnici KFOR-a bežali su ka aerodrumu u Slatini. Neki meštani kod kojih su stanovali pripadnici međunarodnih snaga molilili su ih da povedu sa sobom maloletnu decu i ostave ih negde u Srbiji na sigurnom. Nisu hteli. Svako je gledao kako da spase svoju glavu, a Srbi svoje porodice, kuće i ognjišta.

U nekim selima srpsko stanovništvo su štitili i časni Albanci i njihove porodice izlažući opasnosti sopstvene živote. Selo Bresje je uvek bilo veliko i poznato srpsko selo u kome je živela samo jedna čuvena albanska porodica. Vekovima su živeli u miru i slozi maksimalno poštujući i pomažući jedni druge. I tada je njihova pomoć bila dragocena.

Meštani i zdravstveni radnici branili su bolnicu i povređene pacijente do kraja. Posle dva dana, uz pomoć Republike Srbije, Dom zdravlja je premešten u Ugljare gde se i sada nalazi. U selu je ostalo tačno 30 kuća sa oko 80 stanovnika. Od toga je 5 studenata, u srednju školu ide troje dece, u osnovnu osmoro a jedan mališan ide u vrtić koji je osnovan pri školi. Pre nekoliko godina su sopstvenim sredstvima renovirali prelepu seosku crkvu iz XIV veka. Sa komšijama Albancima se trude da gaje dobrosusedske odnose bez sukoba i nepotrebnih tenzija.

Iseljavanje stanovnika nije prestalo, ali oni najuporni, koji su tu rođeni i odrasli, nameravaju da u rođenom selu ostanu do kraja života, šta god se dalje bude dešavalo.

Dr Slavica Plavšić