Web portal Direktno.rs koristi kolačiće i Google analitiku u svrhu merenja i prikazivanja oglasa koji su prilagođeni vama. Kliknite na dugme Prihvatam kako biste pristali na ove postupke i zadržali korisničko iskustvo koje je prilagođeno vama. Saznaj više

Život

[ Izvor: Mediji ]

08. 01. 2023. 20:04 3

Srpska Jovanka Orleanka dobila je 13 ODLIKOVANJA, ali ne i spomenik u rodnom Beogradu

Bila je dobrovoljac i narednik srpske vojske u ratovima od 1912. do 1918. godine, a za svoje zasluge u Velikom ratu dobila je čak 13 ordena. Za ime te posebne žene – solunskog ratnika, lepotice i heroine čulo se širom Evrope. Nemačka dopisnica objavila je tekst o Sofiji Jovanović "Dama-vojnik u borbi 1912. godine", a slika u uniformi objavljena je i na ilustraciji pariskog "Malog žurnala" s potpisom "Heroina Srbije".

Prolazila je iza neprijateljskih linija, izvodila diverzije i iznenadne napade. Kada je počela da dobija odlikovanja, francuski reporteri nazvali su je "srpska Jovanka Orleanka".

Sofija je rođena je u Beogradu 1895. godine kao ćerka mesara Jovanovića iz Dušanove ulice. Kako je imao samo ćerke, priča se da je često negodovao što nema sina „junaka“, što je ona doživela kao očev amanet. Sofija je bila devojčica kada joj je otac umro, a maturantkinja od 17 godina kad je izbio Prvi balkanski rat 1912. godine.

Junaci, a ne maturantkinje

Ovako je, prema pisanju Antonija Đurića u knjizi "Žene Solunci govore" tekla njena regrutacija u Narodnoj odbrani kao dobrovoljac – četnik, pred komisijom koju su činili apotekar Karić, kapetan Voja Tankosić i major Vasić zvani Gorski car.
"U Narodnoj odbrani nisu hteli ni da čuju. Rekli su joj, u šali, da bi bio najveći greh da pogine tako mlada i lepa, jer Srbija na Turke šalje junake, a ne maturantkinje… Vratila se pokunjena, ali je sutradan opet došla. Kad je ugleda jedan major, reče:

- Kojim dobrom, devojko?

- Hoću pušku i ratni raspored! - rekla je odlučno. - Odavde neću otići bez puške. Ako posustanem ili se uplašim zadatka, ubijte me… Svi su moji u ratu, neću ni ja da sedim kod kuće.

- Dobro, devojko! - reče joj major. – Ne možeš na front, ali te možemo uzeti za bolničarku. Da vidaš rane junacima.

- Hoću pušku! - ponovila je. – Za bolničarke uzmite starije. Hoću i ja da tučem Turke!

Nisu imali kud, morali su da je prime."

Kako se dalje navodi, odsekla je kosu, obukla uniformu i zajedno sa drugim dobrovoljcima vežbala nekoliko dana (u Prokuplju i Vranjskoj Banji) kako se gađa puškom i kako se baca bomba sa tridesetak metara, a zatim je otišla prema Kumanovu. Prvo učešće u borbama imala je na Crnoj Čuki i Veljoj Glavi i time zaslužila naziv "prva žena borac u srpskoj vojsci".

Po okončanju Drugog balkanskog rata, uniformu je zamenila haljinom i zaposlila se kao činovnica u Direkciji železnice. Nažalost, mir je potrajao samo nekoliko meseci. Posle Sarajevskog atentata iskusnim ratnicima bilo je jasno da se sprema napad na Srbiju. Kada je rat objavljen, Vlada iz Niša je, po savetu saveznika, naredila da vojska ne brani prestonicu na granici. Beograđani su, međutim smatrali drugačije. Među njima je bila i tada 22-godišnja Sofija.
Prema pisanju Đurića, hrabra Sofija nije čekala ni tren.

"Čim je Austro-Ugarska objavila rat Srbiji, evo Sofije. Ponovila je zahtev:

- Hoću svoj ratni raspored!

Opet je bilo povuci-potegni, ali se ona setila majora Voje Tankosića. Htela je u njegov odred, sigurna da će se odmah naći na bojištu.Kasnije je našla majora Tankosića. Bio je u pokretu: vodio je odred na Drinu. Rekao joj je da se javi Ignjatu Kirhneru, komandantu Sremskog dobrovoljačkog odreda. Kirhner se nije dvoumio. Rekao joj je da mu je svaka puška dobro došla, a junačko srce pogotovo. Osim toga, kad je preporučuje Tankosić, mora da je kremen-kamen…"

Tako je ubrzo po izbijanju Prvog svetskog rata, u noći između 28. i 29. jula 1914. bila učesnik prve bitke u kojoj je razbijen austrijski desant na Beograd. U sastavu Sremskog dobrovoljačkog odreda, gde je komandovala prvom grupom srpskih boraca, prešla je preko Save u Srem da izvidi neprijateljske položaje i preseče telefonske žice do Zemuna. Sa njom su išli Miroslav Golubović, Predrag Karaklajić, Pavle Arsenić i Milivoje Lazarević. Poneli su i dve srpske zastave i postavili ih na karaulu, pokupili naoružanje i municiju i vratili se u Beograd.
Posebno je bio dramatičan okršaj oko Beograda kada je naletela na grupu vojnika-đaka, dece koja su odlučila da pomognu u borbama i pokupila oružje mrtvih vojnika. Iako je pokušala da ih otera sa ratišta, pa im čak i naredila „ako ste vojnici, poslušaćete naredbu“, deca su je prevarila, navodno otišla – a ostala, i kod Nebojšine kule su zarobljeni zajedno sa regularnim vojnicima. Na licu mesta su streljani svi. Taj događaj je ispričala kao starica.

Ne Sofija, već Sofronije

Učestvovala je i u bitkama na Drini i Kolubari. U oktobru 1915. godine, kada je Nemačka povela ofanzivu na Srbiju, bila je u borbama od Ade Ciganlije do poslednje odbrane Beograda, na Dorćolu, pod komandom majora Dragutina Gavrilovića. Preživela je i povlačenje preko Albanije, učestvovala u proboju Solunskog fronta. Knjiga svedoči njene reči:

"Kad smo se u jesen i zimu 1915. godine našli u teškoj situaciji, kad su tri odlično naoružane vojne sile nastojale da nas satru – nije nam se išlo daleko od svojih ognjišta: hteli smo da se sudarimo s neprijateljem, pa šta kome Bog i sreća junačka daju.

Vojvoda Živojin Mišić je zahtevao od Vrhovne komande da se nemački, austrougarski i bugarski pukovi sačekaju na Kosovu i tu, poput naših predaka, podelimo megdan na život i smrt. To bi se možda i dogodilo, da vojvoda Stepa Stepanović nije rekao da više vredi hiljadu živih srpskih ratnika nego tri stotine hiljada mrtvih srpskih heroja… Tako smo se našli na bespuću na kojem se masovno umiralo…"
U ratu je bila ranjavana, izgubila je deo stopala i ostala invalid. Za junaštvo je dobila 13 odlikovanja. Priča se, kada bi primetila da je neko čuno posmatra u borbi jer je žensko znala da odbrusi da je ne gledaju kao Sofiju već njihovog saborca – Sofronija. Baš zato je često, u trenucima predaha od borbe, pričala o ljutim bojevima u kojima je učestvovala i svojim ratnim drugovima koji su joj nadenuli to ime. Posle rata se udala za ratnog druga Tihomira Krsmanovića i nije se pojavljivala u javnosti. Preminula je 1979. godine u 84-godini i sahranjena je uz vojne počasti na Novom groblju u Beogradu. Kao i mnogi heroji, naročito heroine, Sofija Jovanović nije dobila ni ulicu u Beogradu, niti bilo kakvo drugo obeležje. Njeno ime ipak krasi jednu ulicu u Kragujevcu.

No, njena praunuka je dramaturg i glumica Sanja Krsmanović Tasić napravila je predstavu "Priče hleba i krvi" i tako je otrgla od zaborava.

Dragi čitaoci, da biste nas lakše pratili i bili u toku preuzmite našu aplikaciju za Android ili Iphone.

Komentari 3

ostavi komentar

Ostavi komentar

Da biste komentarisali vesti pod Vašim imenom

Ulogujte se
Pravila komentarisanja
Prednost u objavljivanju komentara imaće registrovani korisnici i kvalitetniji komentari.
Direktno.rs zadržava pravo izbora, brisanja komentara, ili modifikacije komentara koji će biti objavljeni.
Zabranjeno je objavljivanje ideja, informacija i mišljenja kojima se podstiče diskriminacija, mržnja ili nasilje protiv lica ili grupe lica zbog njihovog pripadanja ili nepripadanja nekoj rasi, veri, naciji, etničkoj grupi, polu ili zbog njihove seksualne opredeljenosti, bez obzira na to da li je objavljivanjem učinjeno krivično delo. Komentari koji sadrže govor mržnje i psovke, takodje neće biti objavljeni.
Sadržaj objavljenih komentara ne predstavlja stavove redakcije, već samo autora komentara.


Rijaliti

Zoran Živković [03.02.2023.]




Anketa

Ko je kriv za haos i tuču u Skupštini?

Rezultati

Video dana

Lepota bez šarma je kao udica bez mamca