"Mislio sam nema mi spasa": Upao u oblak amonijaka i jedva izvukao živu glavu

Ovako priča Piroćanac Milan Ćirić koji se 25. decembra našao kod Sopotske petlje nedaleko od Pirota gde je došlo do curenja amonijaka iz cisterne kola je iskliznula sa šina.

Ćirić se tog dana, koji će pamtiti dok je živ, vraćao iz sela Staničenje gde je pomagao roditeljima, kući u Pirot gde mu živi porodica.

- Vozio sam putem koji ide paralelno sa auto-putem, ispred mene nije bilo nijednog vozila, ništa nisam primetio dok nisam došao do Sopotske petlje. Iznenada sam video kako oblak magle izlazi između mosta na putu kojim sam se kretao i onog na auto-putu. Nisam se zabrinuo, godinama vozim na toj relaciji i znam da nije ništa neuobičajeno da se nakon izlaska iz tunela tu pojavi magla - opisuje Milan dramatične trenutke na putu Bela Palanka - Pirot i nastavlja:

- Međutim, posle manje od desetak metara primetio sam da ne vidim ništa ni na pola metra pa sam zaustavio auto i izašao napolje. Odmah sam osetio da grlo počinje da me peče, a oči suze. Vratio sam se u kola, uključio sva četiri svetla i krenuo u rikverc kako bih se okrenuo. Prešao sam možda šest, sedam metara kada sam udario u bankinu i više nisam mogao da mrdnem.

Piroćanac je odlučio da pokuša da se spasi pešice, pa se zaštitio koliko je mogao i krenuo niz put.

"Udarac za udarcem, lom, kuknjava i vrisak nekih žena"

- Stavio sam bluzu preko lica, uzeo bih vazduh, trpeo koliko sam mogao pre nego što bih ponovo udahnuo i krenuo nazad. Odjednom sam čuo udarac za udarcem, lom, kuknjavu i vrisak nekih žena. Shvatio sam da na tu stranu ne smem ići, da će me neko vozilo udariti pa sam pošao skroz levo, sva sreća da sam tu prolazio nebrojeno puta pa mi je teren bio poznat. Izašao sam na kosinu iza nadvožnjaka, preskočio branik i tada sam video ka tunelima dva vozila kako stoje - prepričava dramu ovaj čovek i nastavlja:

- Mahao sam im očajnički, ali sam ubrzo shvatio da me ne vide. Sišao sam na tu kosinu, provlačio se kroz žbunje pokušavajući da izađem na put, puzao sam četvoronoške, gušio se i nekako se popeo gore. Tada sam pao i više nisam mogao da mrdnem, tu bih i umro da me nije ugledao policajac Dušan Manić koji me je poznavao. Čuo sam ga kako viče: "Ajde, ajde Vaso!, tako me zovu u mom selu. Ubacio me je u auto, u tom trenutku magla nas je potpuno pokrila ali smo uspeli da umaknemo i uputili se u Pirot preko Bele Palanke i sela Ponor - opisuje Ćirić događaje u pirotskoj Opštoj bolnici, pa naglašava:

- Moj spasilac me je odvezao u bolnicu, već sam bio potpuno ošamućen, tamo sam bio tri sata. Bio sam treći koji je stigao u bolnicu, pre mene je bio jedan vatrogasac koji se zagušio dok je spašavao kamiondžiju ali je bio u boljem stanju nego ja i jedna Bugarka koju je udario auto. Posle su doveli još dva vatrogasca koji su utrošili sve boce spašavajući ljude, pa su se i oni otrovali.

Dodaje da je tek kasnije saznao da je došlo do hemijskog akcidenta, jer nije imao pojma šta se dešava na pruzi ispod nadvožnjaka.

Mislio da je neko bacio suzavac

- Kada sam počeo da se gušim, najpre sam pomislio da je neko bacio suzavac. Onda sam osetio nešto što mi se ućinilo kao miris spaljenih instalacija, tada sam posumnjao da se zapalila fabrika guma "Tigar" u Pirotu te da je dim stigao do Sopotske petlje - kaže.

Milan se još oporavlja od teškog trovanja amonijakom.

- Još me pecka jednjak, malo slabije gutam, levo oko mi je bilo nezaštićeno pa mi je do danas bio crveno, sada je malo bolje. Imao sam i strašnu glavobolju i mučninu u stomaku ali sve polako prolazi. Posle svega, mogu da kažem da sam imao puno sreće što sam preživeo, mislim da su me trenuci razdvajali od strašne smrti – zaključio je Ćirić.