Već smo pisali o Domu na Bežaniji: Pročitajte sudbinu Antonije

Direktno.rs je već pisao o ovom Domu, problemima sa kojima se susreću njegovi korisnici, bahatosti direktora Mikice Budimirovića, a Antonija Mihajlović, korisnica ovog Doma socijalne zaštite već 12 godina, u ispovesti za naš portal podseća:

- Sve ono što bi trebalo da bude olakšanje života nekome kome je potrebna pomoć drugog lica, u domu se dobija na način koji je nedostojan jednom ljudskom biću koje nije odabralo da li će biti živo ili ne, u kom stanju će živeti - kaže Antonija.

Srbija nije bogata zemlja, puna je raznih dešavanja kroz godine unazad - ratovi, socijalne barijere, sadašnja pandemija koja je izgovor za nerad, nemar i neljudskost. Nivo svesti ovdašnje populacije je sužen prema ljudima koji igrom slučaja moraju da žive na drugačiji način sa nekim invaliditetom.

- Kome da se obratim za pomoć kad i oni koji su odgovorni nemaju pojma šta se na primer u Domu dešava ili ne žele da čuju. Svako iz svog razloga. To je već politika. Politika jednako je novac. Ljudski život - nema vrednost. Sramota! - e ovo ne znate. Ja ne znam šta bih pre rekla, kad ne žele da čuju. Ono što ste čuli je kroz filter i umotano u staniol, jer svako čuva svoju stranu ili se boji da ne izgubi posao ili ima neki interes da se prava istina ne čuje. Mladi korisnik doma Stefan Ristić je objavio, na Direktno.rs i u novinama Danas, svoju priču i priču nas njegovih prijatelja iz doma o načinu života u ustanovi, a koju opisuje kao život u logoru. Kažu, invalid nikome nije potreban...

- Ležim po 14 sati, nemam ramena, jer kažu - nema ko da radi. Ja sam ovde pošto mi treba pomoć i sve to nije besplatno. Toliko o socijalnoj politici i barijerama. Ima i puno izbeglica, osoba sa invaliditetom i o tome se takođe ne govori. Em izbeglica, em osoba sa invaliditetom, što nam dođe kao dva u jedan. Diskriminacija i po osnovu nacionalnosti koja je ista, ali se tretira različito iz samo nekima poznatog razloga. A kad na to dodate i neki invaliditet - dobijate paket sa kojim je jako teško živeti.

Studentkinja Jovana u Domu pokušava seminarskim radom da dotakne i proširi svest budućih kolega i uvaženih profesora, da bi se nešto promenilo...

- Da bismo pomogli ovim ljudima, da bismo zajedničkim snagama razbili ove socijalne barijere, jer to nam i jeste najvažniji posao. Na prvom mestu je u svemu čovečnost i ljubav prema svima, a pogotovo prema onima kojima je naša pomoć preko potrebna. Jer mi apriori odabiramo ovo zanimanje. Da od multiple skleroze na primer ne pravimo kvadriplegiju lošim postupanjem prema osobama sa invaliditetom, jer one samo nas imaju. Mnogi su tamo jer nemaju nikoga, ili imaju, ali ne mare za njih. Ovo vreme pandemije je sve nas pomelo, ali to nije razlog da budemo neljudi. Ovi ljudi su, pored svega kroz šta prolaze, pozitivni, nasmejani, ali kad im priđete i kad u vama vide prijatelja, onda steknu poverenje da vam se povere, i ta ispovest, u meni makar, probudila je tugu, bes, osećaj velike nepravde, a onda i nemoći jer ne mogu da izmenim ništa sama, trebate mi vi - ističe Jovana.

- Antoniji svaki dan već dva meseca olakšavam život koliko mogu i saslušam je, pomognem joj oko nekih za nas jednostavnih stvari, kao što je odlazak u kupovinu, pisanje poruka na posebno programiranom telefonu itd. Život van doma je podnošljiv, a u domu je surov. Na 85 korisnika doma radi 5 negovateljica, jedan radni terapeut, jedan fizioterapeut. Ali zato u dvorištu doma imaju "farmu" ptica, unutra veliki akvarijum ribica i za svadbu direktora doma sa oko 400 zvanica, od kojih je bilo zaposlenih iz doma i nekoliko korisnika istog.

U svedočanstvu o uslovima života u domu za Direktno.rs i Danas može se videti vapaj jednog mladog momka koji nema strah da podigne glas i zauzme stav po pitanju svega.

- Ja, konkretno, pokušala sam da uđem u dom, da volontiram, da bar Antoniji olakšam koliko je u mojoj moći, ali nisam uspela, jer ulazak u dom nije dozvoljen. U slučaju da neki od korisnika ode u neku banju ili na neki skup, pretnja mu je soba za izolaciju. Svakog ponedeljka, srede i petka Antoniju u 14 časova stavljaju u krevet na popodnevni odmor, što je nekada bilo svakodnevna praksa i menjaju joj pelenu. Ako propusti da dođe na vreme, pelena joj neće biti promenjena do uveče kada je uobičajeno vreme za smeštanje u krevet. Mnogo puta se desilo da neće da unosi tečnost da ne bi bila mokra, jer nema dovoljno radnika da bi promenili pelenu. Teoretski se pelena menja na svaka 3 sata. Ali samo teoretski. Što se tiče dužeg fiziološkog pražnjenja, ono je moguće na 4 do 5 dana, al ako prekršite neko od pravila doma bićete kažnjeni i nećete moći da izvršite tu potrebu. Onih srećnih dana kad se desi mogućnost za obavljanje iste, Antoniju ostavljaju na nužniku po 2 sata. Uveče promena položaja od strane negovatelja dolazi kao luksuz.

- Antonija u proseku leži do 14 sati. A kad joj je odmor potreban ona nema pravo na to. I sad vi meni recite da li bi iko zdrav mogao to da podnese. A ovo je samo delić njene realnosti. Sve ovo se dešava nekome ko ne vidi i ne čuje dobro, ko nema ni finu ni grubu motoriku, mora da živi sa izuzetno jakom spazmom. Ne može sama da jede, pije vodu, koristi se pomagalima kao što je cevčica u flaši, ali je u svemu zavisna od tuđe pomoći i dobre volje - naglasila je Jovana.

Ovu priču pišemo zato što želimo da dopremo do svesti nekog ko možda može da promeni nešto, ne bi li pomogao nekome kome biće vapi za time da ga neko čuje.