Ivanina priča tera na bes i suze

- Bila sam učenica generacije u srednjoj školi. Razgovaram sa direktorom kako da odem na prijem kod Karađorđevića u Beogradu jer nemam prevoz. Kaže pozvaće gradonačelnika, možda opština može da obezbedi prevoz đaka generacija iz svih škola do Beograda - počinje priču na Tviteru Ivana Vasić.

- Gradonačelnik Boško Ničić, valjda nije znao da je bio na spikeru i kada mu je direktor rekao da bi trebalo da se organizuje prevoz za đake generacija do Beograda rekao je pred svima "jebe mi se za đake generacije". Upišem prava posle srednje. Ludilo - nastavlja ona.

- Mislila sam da ću tamo pronaći ljude koji kao i ja žele lepšu, moderniju, razumnu Srbiju. Tamo nađem Olivera Antića, Simu Avramovića, nekog Zdravkovića. Primim neku stipendiju koja kasni po pet meseci, molim upravnika doma da me ne izbace, jer nemam odakle da platim - ističe Ivana.

- Drugari pomažu jedni drugima, delimo bonove za obroke u menzi. Maštamo da ćemo kada završimo fakultet biti super ljudi koji žive lepo i mogu da kupe šta žele u "Hleb i kifle". Vidim nema ništa od toga. Vidim da se i najobičniji internship (praksa) u Beogradu završava preko veze. Vezu nemam - naglašava ona. 

- Nekom ludom srećom odem u Ameriku. Završim molekularnu biologiju. Dobijem posao u laboratoriji na univerzitetu, posle se zaposlim u pulmonarnoj bolnici u Denveru u istraživačkoj laboratoriji. Jedno popodne razgovaram sa šefom o patentu koji smo podneli pre par dana - dodaje ona.

- Šef PhD (doktor nauka) sa UCLA (Univerzitet Kalifornije), ja početnica, inspirisana, pod punim gasom, kockice se slažu. Za vreme sastanka moj telefon vibrira non stop, poruka za porukom. Otvorim prvu "Ivana nadam se da će Uki biti OK. Mlad je, jak." Moj mali brat Uroš. - nastavlja Ivana. 

- Otvorim Blic link - "Mladić izboden na Niškom keju jer je odbio da skine majicu sa antifašističkim natpisom - Uroševa slika. Dva uboda nožem u grudni koš. Uroš se tek vratio sa master studija u Španiji. Tog leta odem u Srbiju. Uroša ne mogu da zagrlim kako želim jer ga ubodi i dalje bole - kaže ona.

- To su mi uskratile lokalne tabadžije, čiji je tata neki lik kome lokalna vlast duguje nešto. Posle dve godine nemamo odgovor. Urošu se sudi za učešće u tuči. To šizofreno pravosuđe smatra da treba da se izviniš siledžijama što su te tukli. Nije to dom, Ogi. Nije dom gde ti biju najdraže - napominje Ivana.

- Nije dom gde je borba sve, od parčeta hleba do računa za struju. Neću da živim u zemlji u kojoj je bahati Siniša Mali ministar. Neću da živim u zemlji u kojoj se jos svađaju da li je Tesla Srbin ili Hrvat, dok moji vršnjaci u Americi voze Teslu. Volim kad moja budućnost zavisi od mene, a ne od moje partijske karte - smatra ona.

- Ne trebam ja Srbiji, a ne treba ni Srbija meni. Amerika je dom - završava potresnu ispovest.