Misteriozna sudbina srpskog svetitelja

I ostao je sa svojim narodom, kao što je i njegov otac ustao sa srpskim narodom. Svetovno ime mitropolita Petra Dabrobosanskog bilo je Jovan Zimonjić. Mitropolit Petar je rođen 24. juna 1866. godine u Grahovu pod imenom Jovan. Rođen je kao najmlađi sin Mare i vojvode Bogdana Zimonjića,
sveštenika i učesnika Nevesinjske bune, 1875. godine. Njegov život ispuniće neprestana borba za srpski narod. Od prvog svetskog rata kada je, zbog gladi za vreme rata mitropolit Petar je preko svojih sveštenika skupljao decu i slao u Vojvodinu.

No, Drugi svetski rat biće još gori, i po narod, i po Crkvu. Nije pristajao na to da se zabranjuje ćirilica, te je rekao: "Ćirilovo se pismo ne može ukinuti za 24 sata, a osim toga rat još nije završen." O Hrvatima koji su činili zločine je rekao: "Jedan dio naših sugrađana pošao je maglovitim putem koji ne
vodi ni Bogu, ni Caru, ni miru. Oni su digli ruke na naša imanja, na našu čast i našu ličnu sigurnost. Mi nećemo slijediti tim putem, ali idemo sa zakonom u ruci Caru i Gospodaru da pitamo: ima li u ovoj zemlji zaštite za nas?"

Narod nije hteo da napusti. A kako je on radio tako je savetovao i sveštenstvu i monaštvu: "Ostanite na svojim parohijama, pa šta bude narodu neka bude i vama." I poslušali su ga. Mnogi su nastradali, baš kao i on. Retki su preživeli. Petar Zimonjić, mitropolit dabrobosanski nije znao je koliko će zla naneti Ante Pavelić. Ustaške vlasti ga hapse. Ostaće zabeleženo. "Iz Zagreba mitropolita su odveli u Kerestinec kod Samobora. Tu je obrijan, skinuta mu je mantija, maltretiran je i mučen, kako su posvedočili očevici. U Kerestincu je bio do 15. juna, kada je logor rasformiran, a mitropolita su sa grupom zatvorenika istog dana odveli u zagrebačku policiju. Iz Zagreba je noću sproveden u zloglasni ustaški logor Gospić. Tamo su ga mučili i maltretirali: po kiši i pljusku izvodili su ga u dvorište logora, tukli kundacima i terali da 'drži pridike kako je pridikovao Srbima u Sarajevu'."

Po naredbi ustaša morao je držati propovedi zatvorenim Srbima, nositi cepanice na leđima i čistiti dvorište. Nekoliko je verzija njegove smrti: da je
odven u logr u Gospići, u Jadovnu na Velebitu, da je najverovatnije bačen u Šaranovu jamu. Takođe, kao dosta pouzdana informacija javlja se i podatak da je bačen u peć za pečenje cigli u logoru Jasenovac. Njegova sudbina nikada se nije doznala. Uzalud su iz Srpske pravoslavne
crkve pokušavali da bilo šta saznaju o njemu. Do dan danas mu se ne zna grob. Međutim, mi moramo da ga pamtimo. Da ga pamtimo kao čoveka svetitelja koji je bio na strani pravde, hrabrosti, časti, slobode. I da ne dozvolimo da bude zaboravljen, jer ko zaboravlja istoriju, osuđen je da je ponavlja.