PRELEPO: Čestitka Srpkinje dirnula atletičara Bošnjaka

Podsetimo, Tuka je izborio finale Olimpijskih igara u disciplini 800 metara. Čestitke nakon sjajnog rezultata došle su sa svih strana, a atletičar BiH jednu je posebno izdvojio, a to je čestitka njegove komšinice Rade Janjušić.

- Od mnogih građana Bosne i Hercegovine sam dobio pregršt čestitki za ulazak u finale i zaista rečima ne mogu da opišem, koliko sam srećan i koliko mi to znači. Jedna u nizu čestitki bila je i od mojih komšija i na nju sam jako ponosan, jer na kraju svega, jedino što je bitno je čojstvo, a mene je moja porodica vaspitala da prvo budemo ljudi, a sve drugo će doći po zaslugama - napisao je Tuka na svom FB profilu..

Da je ne samo veliki sportista Amel je pokazao i u nastavku posta:

- Srećan sam što me ljudi ne prepoznaju samo po rezultatima na stazi, već i po tome kako se ophodim prema njima, a lepšu čestitku, od ove skoro da i nisam mogao da dobijem. Svojim roditeljima dugujem sve, jer su me oni vaspitali da budem ovakav kakav sam danas, a svojim komšijama i svima onima, koji moju sreću dele kao da je njihova, želim samo reći da vas volim. Iskreno i iz srca, kao što vi volite i mene. Teta Rado, ljubite sve redom i vidimo se uskoro u nasem Modrinju - dodao je Tuka.

A Radina priča o sjajnom čoveku i sportisti stiže iz sldeće njene objave:

- Verovali ili ne! Nekada davno, 2000. roditelji mog muža vratili su se posle završetka rata u BiH na svoje ognjište u selo Modrinje kod Kaknja. Kuća je bila devastirana, trebalo je sve iz početka, ali imali su predivne komšije Bošnjake. Pomagali su im godinama i čuvali sve do njihove smrti kao da su rod rođeni. Moja ćerka je mnogo volela baku i dedu i raspuste je provodila kod njih. Tamo je upoznala svoje nove drugare, a jedan od njih je bio i Amel Tuka - napisala je Rada.

A onda i ono zašto treba biti čovek, a ne Srbin, Bošnjak, Hrvat...

- Bili su mali i išli još u osnovnu školu. Pričala mi je ćerka kako su se igrali jednog dana, bilo je mnogo dece i kako je iznenada Amelu pozlilo iz čistog mira i pao je. Deca su se prepala, uspaničili su se i uz vrisku razbežali svojim kućama, a samo je moja Maja Janjušić Gojković otrčala kod njegovih roditelja i pozvala ih u pomoć. Bili su joj beskrajno zahvalni i dugo se taj događaj spominjao. Amelovi roditelji su bili prve komšije svekru i svekrvi, ljubazni, vredni, uvek tu da pomognu Savi i Dobrili. Amelova sestra je davala injekcije i nabavljala lekove mojoj svekrvi, a Amel je znao da zastane i popriča sa njima.

Prelepo, na ponos svih, i Tuke i Janjušića.

- Amel i njegova sestra su završili fakultete kao najbolji studenti, a kod kuće su radili sve poslove koji se rade na selu. Porodica za primer.
Čestitam ovom divnom momku i želim mu jos uspeha - napisala je Rada Janjušić.

Budimo ljudi...