Neizlečene rane događaja koji se nije smeo spominjati

Ova priča koju sam morala da napišem, kao neko svojevrsno svedočenje jednog čoveka o događaju o kom se posle te godine ćutalo ili moralo ćutati decenijama, morala je biti napisana. Pošto ne videh i ne pročitah slično svedočenje, ovo mi je dalo još veći motiv da je napišem.

Preskočiću sve opisne detalje ove situacije, pa ću samo napisati da se, eto, desilo da sam čula ovu priču. Razgovor koji ćete pročitati dole u tekstu započeo je što bi se reklo "reda radi".

Dušan Savić iz Novog Beograda ima 82 godine, to jest 1939. je godište. Rođen 30. oktobra 1939. godine. Poprilično je delovao tokom razgovora vispreno i oštroumno i pored toga što je u devetoj deceniji života. Cela priča je počela oko politike. A gde je politika, tu je, neizostavno, i istorija. Krenu priča o bombardovanju. Ali, ne priča o NATO agresiji 1999. godine, nego o "savezničkom" bombardovanju Leskovca 1944. godine.

I sad priča deda Dušan priču i počne sa detaljima. A mene su uvek takve priče zanimale. Valjda mi je to ostalo od detinjstva kada sam slušala goste na slavi kod dede i babe na selu. Priča deda Dušan onako faktografski kako se sve dešavalo, unosi i sećanja koliko je mogao sa pet godina da se seća, i kako kaže "po sećanjima i pričama njegove majke, oca, sestre i braće", i onoga što je narod posle pričao po Leskovcu i okolini.

Opisuje, vidim da mu je teško, ali najteže mu beše kada se setio žutih dunja koje su popadale po dvorištu i da nijedna nije ostala na stablu drveta. I tada poče Dušan da plače. Bilo mi je izuzetno neprijatno. Ne mogu da ga prekinem, ne znam šta da kažem, a opet svesna sam da moja reakcija ne sme da izostane. I setim se da sam jednom napisala tekst o bombardovanju Leskovca. Rekoh mu to. On se odmah zainteresuje, ja vidim da je ova moja rekcija bila dobra. Ali, opet pade mi na pamet da bi baš bilo loše ne "staviti na papir" ovu njegovu priču. Pitam ga smem li da uključim diktafon, pa da on meni to sve ispriča i da ja napišem priču o tome. Naravno da je odmah pristao, bez zrna sumnje u mene.

Uključila sam diktafon, a deda Dušan Savić, rođen u Leskovcu, neko vreme živeo u Nišu i Švedskoj, a danas na Novom Beogradu, poče svoju priču:

"Bio je 6. septembar 1944. godine. Tog dana je bio rođendan kralja Petra Drugog Karađorđevića. U gradu je bilo mnogo ljudi, a dan je bio divan, pravi septembarski. Vedro nebo, sunce, toplina. Deca na ulici su se radovala lepom danu i svečanom raspoloženju. Bilo je i mnogo naroda sa sela, svi su se sakupili u Leskovcu. Kasnije se pričalo da su komunisti lagali da je tu bilo i Bugara i Nemaca. Svi su tada pričali da to nije istina. Malo ih je bilo. Kao dete sam gledao u nebo i video kako se avioni presijavaju. Krenulo je bombardovanje i opšta panika među ljudima. Vrisak. Ljudi beže. Majka me je pokupila, trčimo u kuću. Uzela je moju sestru. Uleteli smo u kuću i ležali na pod. Sećam se da sam stajao uza zid, kod neke stalaže na kojoj su bile flaše i tegle. Moja baba je, koliko se uplašila, krenula da izlazi napolje, a otac je vrati unutra, da opet svi legnemo na pod.

Po priči posle, taj nalet bombardovanja trajao je 10, 15 minuta. Mene niko nije ni video, odnosno nije ni video šta se sa mnom desilo. I ja, kao i svi moji smo bili u šoku. Stade u nekom trenutku bombardovanje. Odmah su došle komšije da vide šta je sa nama. A ja onako mali stojim. Svi gledaju u mene. Shvataju oni da sam povređen. I niz nogavice mi ide krv. Majka je odmah skočila stavila mi neku tečnost na glavu. Neki deda je odmah izvadio duvan-kesu i taj duvan su mi stavili na glavu i to vezali".

Ovde prekinem deda Dušana, da ga pitam što su mu duvan na glavu stavili. Kaže mi da su naši stari znali da duvan kada se primeni na pravi način može da bude lekovit. Sad, ja sam znala da zemlja kada se stavi na ranu može da pomogne, ali ne i za duvan. Odem na Internet da proverim i nađem podatak da duvan (onaj pravi, kao biljka) pomaže u zaustavljanju krvarenja i zaceljivanja rana. Kada mi je to objasnio nastavio je da priča o bombardovanju Leskovca, a ja ga nisam prekidala više.

"Izađemo napolje, a meni prvo što je privuklo pažnju bile su dunje. Sve po zemlji. Na stablu nijedna. Krenemo majka i ja ka bolnici da me lekari pogledaju, ta neka stara kuća što je bila u dvorištu srušena, neka silna voda u dvorištvu. Na ulici - opšti haos. Ljudi izbezumljeni, vrište, ne znaju gde idu. Mrtva tela po zelji, konji, volovi, stoka, živina. Užasan prizor koji se ne zaboravlja. U bolnici su me brzo previli. Vratili smo se kući. Eto to je to bilo. To je bilo bombardovanje. Eto im ga sad taj Koča Popović, taj "narodni heroj". Ali eto, dečije oči moje šta su prvo primetile. Dunje. Kažem ti, Jovana dete, te dunje su nešto čega se i dan - danas sećam", kaže kroz suze deda Dušan.

Dok je sve ovo pričao bio je vidno potresen. Posle mi je pričao kako su njegov otac majka, braća i sestre volovskim kolima krenuli za Niš. Posle je tamo živeo. Onda se doselio u Beograd. A kada je bilo bombardovanje 1999. godine došao je iz Švedske u Srbiju. Morao je kaže.

Istorija nam kazuje priču da je "savezničko" bombardovanje Leskovca deo operacije Ratvik koju su izveli savezničko vazduhoplovstvo i jedinice NOVJ. Bombardovanje je počelo oko podneva. Istorija, takođe, kazuje da postoje verodostojna dokumenta da je Koča Popović sa generalom Ficroj Meklejnom planirao bombardovanje Leskovca i ostalih južnih gradova.

Tačan broj žrtava nikada nije tačno utvrđen. Međutim, brojke koje se navode kreću se od 1.000 do 5.000 ljudi. Uništeno je 1.840 objekata.

Posle rata nije smelo da se priča o ovom bombardovanju. Prvi spomenik-obeležje podignut je tek 1991. godine 47 godina kasnije.

Za kraj Dušan Savić mi je rekao da, ako nisam, obavezo pročitam knjigu "Šta to ustvari Amerika hoće".

Jovana Ćirković