Profesorka spalila diplome: "Radim kao kasir i točilac, noću sam lektor i pišem" (VIDEO)

Da, prošla godina je upravo tamo gde joj i sam naziv kaže - u prošlosti. Otada živim isključivo u sadašnjem trenutku, kao i junakinja mog romana "Zauvek sada". Кada me pitaju da li mi je žao, jeste, žao mi je što vetar taj dan nije duvao jače i odneo plamen tamo gde treba, ali onda to ne bi bila sloboda govora, već vandalizam koji po pravilu ne nosi ništa dobro. Ostala mi je krštenica, to je sasvim dovoljno.

Izjavila sam tada da ne želim posao u struci pod sramnim okolnostima, po cenu odustajanja od životnog sna koji podrazumeva moju ljubav prema pedagoškom radu, jeziku i književnosti i toga se i danas držim kao amebe vlasti. Sve dok se ne promeni moralna klima među onima na čijoj stručnosti i znanju treba da se temelji obrazovanje budućih naraštaja, neću učestvovati u tom zločinu. Nema velike razlike između klanice i zbornice pred izbore i smene kadrova. Tragedija. 

Smatram da svaka promena počinje od pojedinca, dokle god sistemski poltrončići i klimači glavama ne shvate da ne treba da se ponižavaju da bi avanzovali jer već imaju stečene kvalifikacije, nema nam pomoći. Moj stav po tom pitanju je nepromenjen – džabe diplome i formalna priznanja, ako je neko bezmozgović i marioneta. Ljudskost se ne ocenjuje u indeksu, tu ocenu ispisuje način našeg života.

Amateri i kriminogeni profili vode vladu, skupštinu, vojsku, policiju, zdravstvo i upravljaju ključnim segmentima od nacionalnog interesa. Šta pošteni i kvalifikovani kadrovi da rade ako ne žele da učestvuju u izdaji, osim da se preorijentišu. Prema statistikama stručnjaka s dokazanim plagijatima: " U Srbiji ekonomija i standard cvetaju. Mi smo evropski giganti“. Da, dodala bih i da korov cveta, a kad se ne plevi uništi useve i na kraju ne služi ničemu osim za ispašu gladnih stada, ali narod nije stoka iako je gladan, bar ne ovaj deo kome smatram da pripadam. Кod nas cvetaju samo hibridne sorte - kriminal, korupcija, razvrat, bahatost, političke malverzacije i ko god protežira u ovo vreme na lošem je putu, zato se lično zadovoljavam naizgled skromnijim i, "neprikladnim" izborima.

Ne glumim principijelnost, iskreno volim ovaj život u njegovoj jedinstvenosti i sa svim falinkama i ne mogu da dopustim da ga neko drugi živi umesto mene. Jednom sam osetila egzistenciju i posrnuće ,,paušalnih“ odnosa i te muke ne bih poželela ni neprijatelju, a kamoli kolegama i prijateljima. Ljudi se često iščuđavaju nad mojim izborima, a naročito veliko prezrenje i osude dolaze od strane onih koji nemaju hrabrosti da izađu iz obruča mobinga i ultimatuma, jer bi ih oni ostavili bez materijalne i socialne satisfakcije koja je danas toliko važna... Ja im poručujem da skinu okove umesto što ih trpe, jer drugi posao će naći, ali drugi život nikada.

Meni nije ispod časti da sa stečenim sertifikatima radim kao točilac, kokičar, kasir, da čistim stanove, lektorišem, konobarišem, ali mi je ispod svakog nivoa i dostojanstva da mi se za posao pedagoga i prosvetnog radnika traži prosjačenje glasova po paroohiji, partijska knjižica, rad za štandom, prisustvo na mitinzima, članarina, seksualne usluge, rodbinska veza i pregršt nehumanih uslova koji nisu u skladu s mojim uverenjima, a na koje mnogi, nažalost, pristaju.

Ja ih razumem, ali ne podržavam. Poznanike koji su visokopozicionirani pod nekim grotesknim uslovima, ne mogu da ne sažaljevam. Među mojim najboljim prijateljima su upravo oni koji su se izborili za sebe i dobili ličnu bitku protiv masonerije. Nemam ništa protiv pripadnosti nekoj stranci ili ideologiji ukoliko je to u skladu s nečijim uverenjima, idealima. Oduvek je udruživanje bio preduslov za konkretne poduhvate od društvenog značaja. Ali, ako je jedini ideal te grupacije interes i pljačka svega postojećeg od golorukog naroda, onda ih treba zaustaviti.

Uprkos svemu, izuzetno sam zahvalna direktorima škola koji su me i nakon mog javnog performansa pozvali pod okrilje struke prepoznajući moje potencijale, ali nisam bila u mogućnosti da se povinujem korona zahtevima i opet menjam struku na koju nedelju, u sistemu naprslom po šavovima, niti sam svedočila nekim lepim promenama koje bi me motivisale da se vratim voljenom pozivu Šta je danas škola? Obrazovna farsa ustrojena po kriterijumima profiterskog, režimskog kartela koji, naposletku, opet te iste vrednosti koje kvazipromoviše - ne priznaje.

Cela Skupština je nepismena, neobrazovana, nestručna i nemušta, sa sve predsedavajućim i oni donose odluke o reformama. Bolje je pitati njih koju poruku imaju za našu decu, nego mene. Škola umesto da je drugi dom svih đaka, prosvetara, roditelja, defektologa, pretvorila se u privatno preduzeće vladajuće stranke u kojoj niko nema zakonsko pravo glasa i izbora. Odbor ne bira ni direktore, ni nastavni plan i program, u prosvetnoj inspekciji sede stranački botovi i prostitutke, interes dece je potpuno marginalizovan u procesu zadovoljavanja puke forme koja se menja iz dana u dan ako uopšte postoji.

Svedok sam straha mnogih kolega pred kadrovskim promenama koje se odigravaju po stranačkoj osnovi, ucenama, ali isto tako i diskriminacije učenika prema socijalnom statusu, kočenja progresa u razvoju dece sa invaliditetom usled manjkavosti stručnog plana i programa rada, favorizovanja dece uticajnih roditelja i slično. Mislite da su privatni časovi trend, stvar prestiža ili potreba i zašto? Malagurski skrene pažnju na značaj prednosti besplatnog obrazovanja i salva uvreda ,,obrazovanog sveta“ obruši se na njega zbog metaforike u navedenom primeru kišobrana i torbe. Potpuni paradoks. Ako javnost veruje da se kolektivni imunitet u Srbiji podiže imunizacijom većeg broja individua, zašto isto tako ne veruje da se podiže i kolektivan moral radom na sebi, a ne paljbom uvreda po drugima.

Ne želim da učestvujem u takvoj konstalaciji vrednosti i moja sreća sadržana je u izbegavanju tih nesrećnih okolnost današnjeg vremena. Umesto da se bavimo položajem majki, đaka, invalida, radnika, nezaposlenih, mi gledamo popločavanje puta do Albanije, gondole, gradove na vodi, kolosalne spomenike, nerešena ubistva, krađe i afere. Fabrike niču tek toliko da izeksploatišu obespravljene radnike, operu novac investitora i ugase se. U njima prekovremeno rade doktori, inžinjeri, profesori i ostali radnici u nehumanim uslovima, za minimalac, tek toliko da prehrane porodice. Isto važi za evropske projekte. To je napredna Srbija?

U kontaktu sam sa strukom u privatnoj praksi. Moji đaci i njihovi roditelji su mi najveća podrška decenijama. Od svih plata na svetu, najdraža mi je ona nematerijalna, koja se ogleda u ispunjenosti, znanju, uspesima, sreći i osmehu mojih đaka. Nažalost, mnogi od njih završili su srednje škole, fakultete i doživeli moju sudbinu. Većina ih je otišla u svet u potrazi za sigurnošću ili u begu od intelektualnog i egzistencijalnog terora s kojim se suočavaju dobri i pravični ljudi u Srbiji. Odbacujući laskave političke ponude za poslove, štampanje knjiga, snimanje albuma, funkcije... ja se vodim i roditeljskim motivom – kakav uzor da budem drugoj deci i sopstvenom detetu, ako sama dopuštam da me gaze i ponižavaju oni kojima je lažna titula jedina protekcija?

Podržavam borbu Pokreta za bezbednu Srbiju koji okuplja dostojanstvene profesionalce, koji su iz etičkih pobuda napustili privatizovanu državnu službu i samouvereno rekli "ne" ucenama i diktaturi, suprotstavili se nepravdi ne mareći za posledice. To "ne" nema bar-kod kada je saradnja sa SNS nemanima u pitanju. Podržavam i pratim rad Centra za geostrateške studije i Narodnog pokreta Dragane Trifković. Sve ostalo nije u mom vidokrugu s razlogom.