Nepoznatom drugu iz detinjstva

Sva crkvena lica koja smo poretko mogli videti na televiziji zvali smo jednostavno popovi, a doživljavali smo ih kao neku grupu čudnih ljudi koji su izabrali da se još čudnije oblače i žive mimo normalnoga i običnoga naroda. Valjda su to bili neki namćori i inadžije kojima je baš stalo da ne budu deo običnog sveta. Termin vladika je bio rezervisan isključivo za Njegoša. O misiji, istoriji, životu i uređenju crkve ni ja ni moji drugovi nismo imali pojma. Neko će dobro primetiti da smo istovremeno znali mnogo pojedinosti o životu, liku i delu „najvećeg sina naših naroda i narodnosti“, ali nije ni to bilo baš tačno. Mi smo o tome nešto učili, ali nas nije baš zanimalo i teško da ćete sresti nekoga ko danas pamti gomilu gluposti i besmislica ispričanih kroz učionicu o Titu. Bilo je to lepo i bezbrižno detinjstvo u jednoj običnoj varoši.

A onda su stigle krize, ekonomske i političke, nacionalna previranja, i, na kraju, rat. Komšije i rođaci su išli na dubrovačko ratište, a neki od njih su kasnije ostajali u ratom zapaljenoj Hercegovini. Velika nesreća koja je zahvatila narod i narode Jugoslavije, koja je postajala bivša, stizala je sa različitim vestima i među naše dečije priče. Ipak, do nas je došla i jedna priča, gotovo legenda, o nekom popu koji se priključio našoj vojsci, koji brani i pomaže narod i bodri vojnike, koji leti sa jedne borbene linije na drugu, koji se nikoga ne boji i nikoga ne zarezuje. Neki novi Marko Kraljević, samo u svešteničkoj odori. Tada smo prvi put pomislili da je i ta grupa šašavih ljudi u mantijama na našoj strani i da smo mi verovatno uvek bili jedno te isto. Brzo smo saznali i za njegovo ime, zove se Atanasije.
U strepnji od nadolazećih događaja to neobično ime smo sve češće pominjali, a uz njega i titulu vladike, i nekako se sve više nadali da nam je taj nepoznati čovek jedini garant da bi u zlu koje se rasplamsalo preko potrebni Bog mogao biti na našoj strani. I mi nekršteni dečaci smo zavoleli neviđenog čoveka i počeli da polažemo sve nade u njega. Da se nije pojavio likom siguran sam da bi mu lik naslikala narodna poezija.

Vreme je prošlo i ja sam navodno odrastao. Vladiku Atanasija, mog nevidljivog druga iz detinjstva, više puta sam slušao kako govori, a najčešće u društvu našeg mitropolita Amfilohija. Umni ljudi koji su ih poznavali kažu da su to bila dva najsličnija čoveka i duhovnika. Dva deteta u monaškoj rizi. Dva čoveka koja su najprostijim jezikom i dečijim srcem prihvatali i razumevali svet i ljude. Svako ko se nekud preselio iz dečijeg sveta imao je problem da ih razume.
Mitropolit Amfilohije je, čini mi se, juče otišao. Evo, danas i naš drugar, naš branitelj i pomoćnik u strahu, vladika Atanasije. Prvi je počinuo u Podgorici. Drugi će u Tvrdošu. Sasvim blizu, tik jedan do drugog. Nekako opet dečački veselo i zajedno, njih dvojica i sva Crna Gora i Hercegovina. Kao i uvek dosad, uostalom. Onaj ko može da vidi sliku zagrljenih i nasmejanih dečaka, sa odrpanom i nehajno nameštenom odećom, vidi baš njih dvojicu i ne može da ne bude tužan i da ne bude ponosan što je živeo u njihovom vremenu i što će moći da priča nekoj budućoj deci o dečacima koji su nošeni Hristovom žrtvom i Njegovom ljubavlju spasavali nadu da je zaboravljeni Bog uvek bio na našoj strani samo je trebalo neko dete da nam to kaže.