Ostao na ulici zbog struje, u Gerontološki ne može zbog korone

Osim hladnoće, ugrožava ga i epidemija. Za agenciju Anadolija (AA) kaže da se čuva koliko može.

U Nišu trenutno ne postoji sklonište za one koji nemaju dom jer u Gerontološki centar, gde je ta usluga bila organizovana prethodnih zima, sada zbog epidemioloških mera ne mogu.

Iz gradske vlasti ovećavaju da će prihvatilište za beskućnike na drugom mestu početi da radi u decembru, a do tada oni su prepušteni sami sebi.

- Igrom slučaja, zbog dugovanja prema državi, morao sam da ostanem bez nekretnine, bez krova nad glavom, da bih izmirio dugove. I od 2017. na 2018. godinu nalazim se na ulici, bez smeštaja - počinje Zdravković.

Kaže da mu je bilo ponuđeno da boravi u jednom domu u okolini Niša, ali da je to smeštaj za odrasle i stare sa intelektulalnim i mentalnim teškoćama, zbog čega je ponudu odbio.

Sada kada se suočio sa nevoljama života na ulici nije siguran da li je postupio pravilno.

- I tako sam, eto, na peronu železničke stanice. Bio sam nekoliko puta u privremenim smeštajima, u napuštenim kućama. Za vreme policijskog časa, u situaciji kada je ova pandemija, morao sam da budem u par navrata u podrumima i ostavama zgrada, u parkovima na klupi - priča Zdravković.

O tome koliko mu je život težak i mukotrpan, govori u suzama.

- Ja se stvarno izvinjavam, potrešen sam. Vidite i sami da je jako hladno, noći su jako hladne. Majka mi je u gerontološkom centru i imala je koronu u onom prvom naletu, hvala Bogu da je preživela - kaže Ivica.

U krugu železničke stanice boravio je mesecima i spavao u čekaonici, često ne sam, već sa drugima u sličnom problemu ili migrantima koji čekaju jutarnji voz za Beograd.

U poslednje vreme, primećuje, putnika je sve manje, pa čekaonicu noću zaključavaju, a on je na temperaturi oko nule jutro čekao na otvorenom, na peronu pod nadstrešnicom.

Pre nedelju dana u pomoć mu je pritekao stari prijatelj.

- Dugo se nisam video s njim i slučajno je prošao ovde i zatekao me. Kada je video da ležim na peronu, on se zgranuo i povukao me privremeno kod sebe u stan, i mene i mog prijatelja Bojana. Ne znate koliko smo mu zahvalni - naglašava Zdravković.

U tom stanu može ostati samo do kraja meseca, ali mu znači što se bar neko vreme oseća sigurnije.

- Evo ja sada imam neku masku, ali nije toliko teško imati tu opremu, maske su dvadesetak, tridesetak dinara, ali nemamo sredstva za održavanje higijene, alkohol za dezinfekciju. Za higijenu je jako, jako teško u ovim uslovima - žali se Zdravković.

Od kad je izgubio krov nad glavom, težina mu se sa 78 kilograma spustila na 54.

- Toliko mi je pogoršano zdravstveno stanje, od stresa i ovih problema dobio sam i šećer, kreće se od sedam do osam, nije toliko opasno, ali opet... - zabrinut je Zdravković.

Porodična penzija nasleđena od oca opterećena je ratama za kredite na koje je, kaže, bio primoran, pa mu ostaje svega nekoliko hiljada dinara mesečno. Ljudima dobre volje bio bi, kaže, zahvalan na pomoći u hrani, a poslodavcima ako bi mu pružili šansu.

- Sve ljude koji su u mogućnosti, ako mogu da pozovem da mi pruže pomoć u vidu rada. Ja posao ne odbijam. Mogao bih da radim i stočarstvo, i poljoprivredu, ne biram. Znači, ne biram ništa - naglašava Živković.