Vojtehovski o mladiću iz "Oluje": Imao je samo selo od papira

Emisiju nemam, stradala je u bombardovanju, kaže Vojtehovski, koja je u nastavku ispričala priču o mladiću.

- "Šta ti je to u tanjiru", pitala sam ga u jednom momentu, jer ni po boji ni po obliku nisam mogla da razaznam. "Time možeš malterisati slobodno, eto šta je", odgovor je došao sa druge strane. "Pređi mu sa desne kad ga pitaš na levo ništa ne čuje" – dodaje mladić, naslonjen na zid kantine u kojoj se nalazi nekoliko školskih klupa i lesonit ploče na podu. Crveno – sive, malo obijene. Mešavina mirisa ustajale hrane i masnih krpa kojima se brišu stolovi me tera ka prozoru - prepričava novinarka.

Muka mi je, dodaje ona, kazavši da ju je sramota da oni to vide, jer je to njihova kuća.

- "Od kad ne čuješ", pitam malo glasnije. "Od kad je granata zveknula direkt u učionicu. Lepo sam rek’o da se u crkvu sakrijemo to garant neće gađati." "Pa, je l' ostala crkva?" pitam. "Nije" i ode polako prema svojoj kući, koja se formalno zove kontejner. Kutije UNHCR-a je stavio na stolicu. Bez reči razmešta stolove po kantini. Slaže ih u jedan niz, tražeći najbolji položaj za svaki kako bi sve dobilo nekakvu vijugavu putanju, za koju samo on zna kako treba da izgleda. Otvara prvu kutiju i sa oprezom i nežno, obema rukama, kao da drži golubicu, polako, da slučajno ne stisne previše i da mu ne pobegne, dok spušta na unapred određeno mesto na stolu kaže: "Ovo je bila moja kuća". Ređa oko kuće i štalu, stoku, ogradu. Zatim stričevu kuću - nastavlja novinarka.

Vojtehovski se priseća da su se očas sva četiri stola napunila.

- Tu je i škola i crkva. Na crkvi i zvonik, a ispred škole košarkaški teren. I sve od papira. Neki je čist, beo, neki na kvadratiće, kako je kad imao. Izrezani prozori, samo ivice bojene flomasterom, tamo gde bi drvena okna stajala. Ivice precizno spajane, gotovo se ne vidi gde je lepljeno. Malo crvenog flomastera i kuće imaju i crep. Crkvu je fascinantno napravio. Zvono koje se blago klati u zvoniku. Sve od papira iz svezaka. Davala mu deca, kaže, a posle čuli ljudi da pravi svoje selo od papira pa mu donosili. Šetamo oko stolova. Priča mi o selu. Ko je gde živeo, kako se sa bratom igrao skrivalice, a kasnije se isto igrao skrivalice u učionici svoje osnovne škole, gde je i udarila granata, pa od tada ne čuje na levu stranu. Prekida nas lupa manjerki, tetkice skupljaju sudove po kantini.

Seća se da su tetkice otvorile vrata i prozore, rekavši "da vam izluftiramo malo", na šta je, kako ona kaže, sedamnaestogodišnjak, koji se pomerio sa zida samo toliko da zadigne majicu, rekao "neće ovaj smrad napolje, džaba."

- Ožiljci od levog ramena koso na dole po celom torzu i stomaku. Rafal. Čudo da je živ. Brat i tata nisu. Promaja se uvukla u papirno selo. Stričeva kuća ode malo napred. Jednu po jednu papirnu kuću, stavlja u kutije humanitarne pomoći. Celo selo stane u jednu kutiju. Sklonio je sve. Da mu slučajno promaja ne oduva selo. Kad mu je već OLUJA odnela ceo život. U trenutku snimanja je imao 27 godina nije znao gde mu je ostatak porodice - privela je svoju priču kraju Vojtehovski.