PUCANJ U SRBIJU Na današnji dan rođen je Zoran Đinđić

Rođen je u Bosanskom Šamcu gde je njegov otac službovao, detinjstvo proveo u Bosni i Hercegovini, najduže u Travniku. Godine 1967. preselio se u Beograd u kome je završio gimnaziju, a potom i Filozofski fakultet. Već u mladalačkim danima pokazivao je svoju buntovnu prirodu, bio politički angažovan u studentskim organizacijama zbog čega je hapšen, piše Danas.

Posle završenog fakulteta u Srbiji nije mogao da nađe ni posao magacionera. To je bio jedan od razloga da napusti zemlju i ode u Nemačku. Na univerzitetu u Konstancu doktorirao je 1979. godine. U Srbiju se vratio 1989. Bio je jedan od 13 osnivača Demokratske stranke.

Po osnivanju stranke 1990. godine izabran je za predsednika Izvršnog odbora, a 1994. postao je predsednik Demokratske stranke. Posle lokalnih izbora održanih 1996. godine i velikih građanskih protesta, u februaru 1997. izabran je za gradonačelnika Beograda. Sa tog mesta smenjen je 30. septembra iste godine glasovima odbornika SPO, SRS i SPS.

Bio je menadžer kampanje DOS-a 2000. godine i arhitekta rušenja režima Slobodana Miloševića. Za predsednika Vlade Republike Srbije izabran je 25. januara 2001. Mučki je ubijen na ulazu u zgradu Vlade Srbije 12. marta 2003.

Zoran Đinđić bio je jedinstvena pojava u istoriji Srbije, jedan od najtemeljnije obrazovanih intelektualaca svoga doba. Objavio je 252 naslova, na srpskom i nemačkom jeziku. Pisao je filozofske studije, prevodio i priređivao filozofska dela, pisao uvodne studije, a od rane mladosti bavio se i političkim analizama.

Đinđić je bio filozof i pragmatičar: „Nikad nisam bio zadovoljan time što sam razumeo ideje, uvek sam se pitao šta one donose. Kako se to ostvaruje?“

Politička strategija Zorana Đinđića bila je usmerena ka modernizaciji Srbije, bio je svestan da Srbija stoji pred vratima „kroz koja se izlazi iz civilizacije“. Nezapamćenom energijom posvetio se reformama sa ciljem da se „menjaju navike, stil života, mentalitet, a ne samo zakoni i plate“. Đinđić je bio „Evropljanin srpske nacionalnosti“.

Želeo je Srbiju na mestu koje joj geografski i istorijski pripada: članicu evropskih razvijenih država. Davao je prednost znanju i prezirao populizam.

Njegova politička koncepcija reformisanja Srbije, zasnivala se na mobilizaciji ljudskih potencijala. Tim putem je vodio i Demokratsku stranku. Bio je svestan da su reforme, pogotovu brzina kojom je on želeo da ih sprovodi, sukobljavaju sa mentalitetom, nasleđem, inercijom, sa interesima, sa entropijom. U takvim okolnostima Đinđić je bio izložen napadima, optužbama, sistematski je sprovođena njegova javna satanizacija. Đinđić je bio je svestan senke smrti koja se nadvijala nad njim. Nije odustajao, etika odgovornosti prevladala je strah od smrti.

Ni njegovi protivnici nisu odustajali. Posle više pokušaja beskrupulozno su ga ubili. Pucali su u leđa čoveku koji se kretao uz pomoć štaka.

Posle njegovog ubistva poznati novinar Stojan Cerović napisao je: „Ovaj događaj može bitno promeniti sudbinu Srbije. Treba identifikovati glavne sile koje su delovale i ukrstile se na način koban po glavu Zorana Đinđića, a biće možda i po našu budućnost“. Danas je jasno da je ovo istina, da reč „možda“ treba izostaviti.

Pokazalo se da je svest o nenadoknadivom gubitku sve prisutnija jer je stvarnost sve mračnija. Sve činjenice svedoče o tome da se srpsko društvo vratilo tamo gde je bilo pre Zorana Đinđića. Zbog toga smo svi odgovorni. Potrebno je da to shvatimo, da se na to stalno podsećamo, da ne zaboravimo nikada Zorana Đinđića. On bi danas imao 68 godina. Mi svi bismo sigurno imali drugačije, bolje i srećnije društvo i uređenu državu.