Desanka još jedan u nizu dnevnih isfoliranosti | Život | Direktno

Web portal Direktno.rs koristi kolačiće i Google analitiku u svrhu merenja i prikazivanja oglasa koji su prilagođeni vama. Kliknite na dugme Prihvatam kako biste pristali na ove postupke i zadržali korisničko iskustvo koje je prilagođeno vama. Saznaj više

Život

Matija Pavićević

14. 06. 2020. 14:19 2

Desanka još jedan u nizu dnevnih isfoliranosti

Desanka Maksimović mora biti sastavni deo lektire. U redu je. Svi smo se složili. Zaslužila je i mnogo više od toga. Jasno. Sve je jasno. Ali stvari su zaista toliko jednostavne. Desanka mora biti lektira i svako ko je iole normalan čak i u ovoj potpuno nenormalnoj, nemoralnoj, uvrnutoj, izvrnutoj, osakaćenoj, prelepoj zemlji punoj potencijala to vidi, pa čak i neko ko nije iole normalan kao na primer, Ana Brnabić. Eto, složili smo se.

Ali ja bih iskoristio baš ovaj trenutak (koji je već prošao, realno, ko čak i danas brine za poeziju?) da pričam o jednoj stvari koja je meni bliska, a to je književnost. Kao i pitanja šta zapravo čitaju mladi ljudi, šta treba da čitaju mali ljudi, i generalno celokupna pozicija mladih ljudi u našem društvu. 

Vodio sam mnogo diskusija o ovome, ali mi je u ovom slučaju, tokom sveopšte uvređenosti i zaprepašćenosti zbog potencijalnog izbacivanja Desanke Maksimović iz programa (kao što se moglo pretpostaviti najglasniji su bili oni koji je nikada nisu čitali, čija će deca takođe posvećeno da izbegavaju njenu poeziju) ja sam shvatio da se izgleda svi pitaju šta mladi treba da čitaju, osim njih samih.

Došli smo do prekretnice. Ovi ljudi, ovi stariji ljudi koji odlučuju o našim životima, koji misle da znaju više od nas samo zato što su živeli duže, koji fizički ne mogu da nas uopšte čuju, a kamoli skapiraju. Čini mi se kao da smo došli do generacijskog jaza, vanproporcijalnih razmera. Ne znam kako bih razdelio generacije, niti mi je želja da ih delim, ali mi je kristalno jasno da nemamo skoro pa ništa zajedničko sa ljudima, koji se izgleda, iz nekog razloga, i dalje pitaju za naše živote.

A mi se ne razumemo. Ne pričamo više ni isti jezik. Ali bukvalno. Nije samo što je teško razumeti nas, nego se niko ni ne trudi da upravo to i uradi. Mi i dalje pričamo o ’glumcima’ i ’piscima’ kao mladim talentima kada oni već imaju 35+ godina. I kada se zapitam zašto je to tako, shvatim da je tako zato što je demografija od 18 do 30 godina potpuno isključena na svim nivoima. Niko ne želi da ih sluša, niko nas ne shvata ozbiljno. Ako si pametan sa 20 godina, nisi zapravo pametan, već se ’praviš pametan’. 

Inteligencija ti nije dozvoljena dok ne budeš dovoljno mator da prosipaš mudrost, ili istinu, brzinom munje, kao ovaj... kao ova pojava koja nam iskače iz televizora. Uostalom, kako zaboga, možemo da znamo išta o životu ako se ne sećamo bombardovanja, ako nismo osetili sankcije, ako nismo ispratili Slobu iz skupštine i tako dalje i tako dalje...

Ali, ajde, da se vratim na temu, a tema je književnost, a tema je lektira. Kao prvo, ja bih voleo da definišemo cilj lektire. Da li je cilj da se nešto nauči, ili da se dete ’navuče’ na čitanje? Ili je (nedostžni) cilj i jedno i drugo? Po mom skromnom mišljenju lektira treba da predstavi mladoj osobi vrstu zabave pre svega, zato što će kroz tu vrstu zabave da sam sebi stvori ’kulturu čitanja’. Kada to uspe da uradi, možda godinama kasnije, kada stvarno bude mogao da shvati Tolstoja, možda će baš tog dana da samostalno ugleda i podigne Anu Karenjinu. I možda mu jedini zaključak neće biti kako je ona bila jedna obična ’kurva’. 

Ne mogu, niti želim sada da predlažem pisce koji bi trebalo da zamene neke isuviše dosadne knjige koje se zaista ne uklapaju više u 21. Vek, ali da bi navukao nekoga na čitanje, moraš da znaš šta je primamljivo toj osobi, a ovde se ljudi jednostavno time ne bave. I ja razumem da se lektire izbegavaju iz bunta (koliko je suludo što uopšte pričamo o knjigama koje zaista retko koja generacija pročita, a kamoli razume, a kamoli zapamti), pošto sam ih i sam izbegavao iz bunta, ali da mi je neko stavio u ruke nešto sa čim bih mogao da se povežem bukvalno bi mi promenilo život.

I ta knjiga je za mene bila "Lovac u Žitu", dok su druge lektire znale da me uspavaju efikasnije od žutog ksanksa. Svakako, danas to više nije "Lovac u Žitu", ali ta knjiga postoji, sa sve potencijalom da promeni nekoj osobi život. Ali ta osoba mora da bude u potrazi za njom. Naša kultura čitanja je nepostojeća, te je probabilitet pronalaženja knjige koja će ti promeniti život ravna nula.

U nekom trenutku, mislim da je jako važno da se ljudi koji treba da čitaju lektire, pitaju šta im se čita. Kao što je jako važno pričati i uvažavati, negovati mlade ljude, a ne potcenjivati, ismejavati i stajati iznad njih sa superiornim stavom. 

Ova rasprava o Desanki Maksimović je uspela na par sati da stvori diskusiju o kulturi, o umetnosti, o nečemu što je toliko zapostavljeno u moru ovih svakodnevnih strava i užasa. Ali knjige i lektire, to nisu teme koje trebaju da traju jedan dan. To nisu teme koje se rešavaju na tviteru. To ne trebaju da budu teme koje traju pola sata. To su teme o kojima treba da pričamo. Pogotovu sa mladima. Gladni smo za umetnošću, ali kako bi ste vi to uopšte i znali?

Za kraj bih samo pogledao malo širu perspektivu. Na mikronivou mladi se ne pitaju šta će da čitaju. Ali kada malo više obratimo pažnju, vode nas isti odvratni ljudi od kada znamo za sebe. Niko nas ništa ne pita, ni kako živimo, ni kako bismo voleli da živimo, ni šta nas zanima. Ama baš ništa. Što se mene lično tiče i bolje, ali poenta je da se ovaj primer može prebaciti u bilo koju drugu sferu naših života i doći ćemo do sličnih zaključaka. 

Mladi bi trebalo da budu budućnost. Kod nas nisu ni prošlost, ni budućnost, a ni sadašnjost. Mi jedva da postojimo, a Bob Dilan je promenio svet kada je imao 22 godine. Ne kažem da imamo sakrivene Dilane u našem društvu, ali ipak ne mogu sa sigurnošću da kažem ni da ih nemamo.

U zaključku, iskreno, u ovom trenutku me jednostavno ne zanima ni Desanka Maksimović, ni poezija koju svakako ne čitate, ni lektire koje svakako ne čitate. Pre svega nam dajte platformu sa koje možemo da se čujemo i sporazumemo. Dajte nam prostor da pričamo o umetnosti. Dajte nam prostor da pričamo. Možda i nađemo zajednički jezik, ko zna.

Mada, čisto sumnjam.

Matija Pavićević, autor romana "Jutarnji Bluz", pesama i priča

Dragi čitaoci, da biste nas lakše pratili i bili u toku preuzmite našu aplikaciju za Android ili Iphone.

Komentari 2

ostavi komentar

Ostavi komentar

Da biste komentarisali vesti pod Vašim imenom

Ulogujte se

Voli me, ne voli me...

Zoran Živković [07.08.2020.]


Video dana

Kad misliš da si jači od obezbeđenja

Anketa

Ko Vas predstavlja u Skupštini?

Rezultati