ISPOVEST Brano Miljuš - čovek koji je poslednji spustio štafetu mladosti na Titov odar

Gde ste bili kada je umro Josip Broz Tito?

- Bio sam u Sarajevu gde sam tada živeo. Zajedno sa porodicom je trebalo prvomajske praznike da provedem u Dubrovniku, ali redovni zdravstveni bilten predsednika je jasno pokazivao da je kraj blizu. Zato smo promenili naše planove - kaže Miljuš za Direktno.rs.

Mnogi danas kažu da nisu plakali, kako ste se vi osećali kada ste saznali da je Josip Broz mrtav? 

- Bio sam tužan. I da ljudi su plakali. Plakao sam i ja. Što od tuge što od nekog straha od toga šta nas čeka. Nije me ni tada ni danas sramota suza. Što bi rekla Mirjana Bobić Mojisilović i suze su ok. Naše suze su bile stvarne baš kao i naši strahovi. Neki od nas su naime predosetili užas koji je počeo samo 10 godina nakon Titove smrti. To čerupanje zemlje zapravo je odmah počelo i mi smo svi danas zatvoreni u nacionalne torove u kojima su socijalne razlike sve veće, zatvoreni smo u feude iz kojih se beži. Svemu tome prethodili su obračuni unutar tadašnje političke elite koja je meni kao tada mladom čoveku bila potpuno neprimerena i nenormalna. Zapravo tuča za naslednika je počela dok je Tito još bio živ. Iz Slovenije su nametali Stataneta Dolanca. Iz Bosne i Hercegovine kao naslednik se spominjao Branko Mikulić uz obrazloženje da je logično da Tita nasledi kadar one Republike koja je tada predstavljala Jugoslaviju u malom. Na to su onda dolazile optužbe da je Mikulić cvrstorukaš koji može da bude samo ministar odbrane. Odvratan period.

Kako je odlučeno da štafetu na odar Josipa Broza Tita pustite baš Vi?

- Razlog je bio jednostavan. U trenutku smrti štafeta mladosti, kako smo je zvali, je bila u BiH. Praktično njen put je tu zaustavljen. I zato je odlučeno da ja kao tadašnji predsednik omladine BiH budem taj koji će spustiti štafetu na odar predsednika.

Ko vam je javio tu vest?

- Odluka je donesena na predsednistvu SKCKJ a mene je obavestio Nikola Stojanović. 

Kako su izgledale pripreme za sahranu?

- Nije tu bilo nikakvih velikih priprema. Država je imala protokol koji se bavio sahranom. Na predsednistvu SKOJ dogovoren je tekst koji je bio neki manifest da omladina ostaje privržena putu samoupravne demokratije sto je u tom trenutku usuđujem se da kažem bio najliberalniji oblik socijalizma tada u Evropi i svetu.

Na sahranu je doslo 38 šefova država, 5 prinčeva, 7 potpredsednika Republika, 6 predsednika parlamenata, 10 predsednika Vlada … Kako se vi sećate sahrane?

- Svi predsednici omladine bivsih jugoslovenskih republika Lev Kreft, Vasil Turpukovski, Igor Jovović, Milomir Minić, ja smo se našli u Beogradu gde su nam u skladu sa protokolom rekli da ćemo štafetu predati kao delegacija u Skupstini Jugoslavije. Tako je i bilo. Pročitan je manifest koji smo mi prethodno usaglasili. I onda je povorka isla prema Kući cveća. A moj utisak koji me ne napusta su reke ljudi koje su hteli da odaju postu Josipu Brozu. Svi svetski lideri su bili tu, osim predsednika SAD Džimija Kartera koji je poslao majku. Sećam se da je i Sadam Husein prekoračio vreme koje je bilo određeno za odavanje počasti i da su ga ljudi iz protokola opominjali. Ja lično ću sahranu pamtiti i po brojnim prekorima koje sam dobio jer sam prišao Jovanki Broz i poljubio je kada sam je ugledao. Imao sam informacije da je Jovankin progon koji je trajao sve do njene smrti zapravo bio samo deo borbe za tron. O tome mi je pričao Rato Dugonjić, čovek koji je te sukobe predosećao i pokušavao da spreči. Sećam se kada mi je kao potpredsednik predsedništva i neko ko je vodio tu komisiju koja se bavila slučajem Jovanke Broz rekao da to ništa ne valja i da Jovanka nije radila sve to za šta su je optužuju.

Tih dana govorilo se posle Tita - Tito, kakvo je vaše sećanje na to Titovo doba?

- Titova smrt je predstavljala kraj istorijskog perioda o kome se ne može pričati samo iz jednog ugla i bez osvrta na vreme u kome smo živeli. Jugoslavija je tada pripadala progresivnom delu sveta, bili smo cenjeni i kao država i kao ljudi. Veliki broj naših građana živeo je bolje iz dana u dan. Prvo smo kupovali fiću pa bubu, useljavali smo u stanove koji su bili u skladu sa našim potrebama, živeli od plata. I danas sa svojim prijateljima pričam o tome. Oni su rasuti po čitavom svetu i to vreme i ta zemlja žive u nasim srcima i našim sećanjima. Nekada mi sve to liči na san sa obzirom na to šta nam se sve posle desilo. Ali onda pričam sa prijateljima i shvatim kako ja to ipak bila java koju smo sami stvarali. Imamo grupu na kojoj smo mi koji smo učetvovali u radnoj akciji Šamac - Sarajevo. Tu se prisećamo zajednickog zivota, elana u radu i sa setom pričamo kakva je to zemlja bila. Abdulah Sidran je negde izjavio - "da je Jugoslavija bila 100 puta gora od toga što o njoj pričaju i dalje bi bila 100 puta bolja od svega što je posle nje nastalo". To je najbolji opis tog vremena.

Vaš sin, Branko Miljuš je politicki aktivan u tome što je nakon Jugoslavije nastalo, kako gledate na njegov angažman u stranci Dragana Đilasa?

- Kao na njegovo opredeljenje. On je vaspitan da ne mrzi i da se uvek bori za slobodu. Ne slažem se uvek sa svim načinima na koje to radi ali on zna da ima moju podršku. Levičar je kao što smo svi u porodici već više od 100 godina i nekako on nastavlja tu tradiciju. Kao roditelj ne krijem da bih voleo da se bavi nečim drugim zbog stresa koji svi proživljavamo, ali šta je tu je. Mnogo teže sve što se dešava pada njegovoj majci i mojoj supruzi.

Kako se osećate kada ga predsednik države Aleksandar Vučić vređa i napada?

- Ne znam šta da vam kažem. Rečnik koji taj čovek upotrebljavaja nije rečnik predsednika. Način na koji se obračunava sa onim koji ne misle kao on nije pristojan. I ništa to nije iznenađenje za mene. Neverovatno mi je samo kako ne razmišlja kako je roditeljima i deci ljudi koje napada. Ja sam na primer iskreno želeo da njegov sin ozdravi što pre kada je rekao da je zaražen virusom. Samo otac može da razume kako se drugi otac oseća kada mu je dete napadnuto. Vučić ni to nije u stanju da poštuje. I to nema veze sa politikom već sa nedostatkom morala i ljudskosti. A posebno teško mi je bilo kada je lažno optužio Branka da je palio knjigu i da je fašista. Ta kampanja je trajala danima i uvredila je ne samo mog sina, već i mene i sve nase pretke. I Miljuđe i Vukaloviće čije kosti su rasute širom bivše Jugoslavije. Ti ljudi su se borili i ginuli u borbi protiv fašizma, ali i protiv svih onih koji su nam krali slobodu. Baš mi je bilo teško tada. A onda sam negde na mrežama pročitao tekst koji je napisao Braca Marković, jedan od roditelja dece koja su išli u školu sa mojim starijim unukom. Naslov teksta je - Zasto Branko Miljuš nije fašista i nakon čitanja bio sam ponosan na svog sina kao što sam ponosan i na to što je od ljudi tražio da ugase paljenje knjige što se vidi na snimcima koji nisu montirani.

Vučić se često poredi sa Titom , Đinđićem?

- Nije to za poređenje. Drugo vreme, drugi odnosi, drugačije političke vizije, potpuno različiti karakteri, različiti motivi bavljenja politikom. Ne mislim da se on poredi, on pokušava da se sakrije iza tih ljudi koje sam poznavao i koji su za njega veličine. A imao je zapadni Balkan lidera sa potencijalom i kapacitetom i posle Tita. Sa svima njima Vučić je bio i ostao u konfliktu. To su gospodin Zlatko Lagumdžija, pomenuti Zoran Đinđic, Ivo Josipović, Boris Tadic. Danas je tu predsednik Hrvatske Zoran Milanović koji ima jasan stav prema pokušajima revizije istorije i veličanja NDH Po svemu sam bliži njihovim pogledima i bavljenja politikom, posebno kada je u pitanju potreba saradnje među zemljama i ljudima na Balkanu.

Bili ste i diplomata, kako vam izgleda spoljna politika Srbije danas u poređenju sa nekadaŠnjom spoljnom politikom SFRJ?

- Srbija je danas mala zemlja. SFRJ je bila velika država čiji kapacitet na međunarodnom planu je bio determinisan i činjenicom da je trasirala tzv treći put kroz pokret nesvrstanih koji je postao globalni fenomen. Danas nemamo kapacitet da samostalno realizujemo ni regionalne inicijative. I to je naša stvarnost. Mene brine nešto drugo, brine me što u uslovima vanrednog stanja mi imamo tihu promenu spoljno političkog kursa i zaokret prema Kini. Kina je velika i važna zemlja u danasnjem svetu, pomogla je i nama baš kao i mnogim drugima nakon što je proglašena pandemija koja je tamo i počela. Kina je bila velika sila i pre. Ali Kina je daleko, naši problemi i naša sudbina je vezana za Evropu i spremnost da se ubrzano priključimo EU koja se menja. Samo ako budemo deo te nove EU koja nastaje pred našim očima moćićemo da izbegnemo sudbinu zemalja trećeg sveta. Samo tako ćemo prestati da budemo oaza jeftine radne snage iz koje svi sanjaju da odu.

Kako proživljavate ovo vanredno stanje i zabranu kretanja?

- Kao i svi. Poštujem pravila, čak i ona koja mi nisu jasna i logična. Supruga se porodila 1972. u doba variola vere i nekako ja od tada imam specifičan odnos prema epidemijama. Ponašam se i poštujem sve preporuke. Najteže mi pada što ne viđam unuke Luku i Gavrila - dodao je Mijuš.

MOJ POSLEDNJU SUSRET SA TITOM
- Moj poslednji sastanak sa Titom je bio 1978 godine. Išao sam da tražim podršku za projekat pruge Šamac - Sarajevo. Strani izvođači su tražili novac koji jednostavno nismo imali. Izašao sam sa predlogom da prugu koja je bila od ključne važnosti za ekonomski razvoj, pravimo doborovoljnim omladinskim radom i tražio sam podršku za to. Tito je stao iza tog projekta koji smo realizovali u rekordnom roku, čak četiri puta kraćem nego što su predviđali. Ali meni je u sećanju ostalo nešto drugo, tokom sastanka zazvonio je telefon. Tito se javio, sa druge strane zaključio sam po toku razgovora bila je Jovanka. Nisam čuo šta govori ali bilo mi je jasno da je uzbuđena. Tito je ponavljao nemoj da govoriš imena, nemoj da govoriš imena i onda je samo spustio slišalicu a niz lice su mu se skotrlajle suze. Bila su to suze starog i usamljenog čoveka. Jedno vreme je ćutao a onda smo nastavili razgovor. Tu sliku ću zauvek pamtiti.