"Hvala, Srbijo, glođem do koske": Tuga srpskih glumaca

Poznata srpska glumica Vesna Pećanac prošla je kroz veoma teške životne trenutke, posle kojih je ipak uspela da vrati osmeh na lice i iz svega izađe jača.

Vesna Pećanac bila je udata za reditelja Živka Nikolića, sa kojim ima dva sina. Posle smrti supruga pala je u depresiju, a 2006. godine u javnost je dospela informacija da je sin zlostavlja, kao i da je zbog toga završila u prihvatilištu.

Nije imala izlaza i pobegla je od kuće. Utočište i dom je našla u jednoj nevladinoj organizaciji, koja ju je spasla prihvatajući je pod svoj krov.

Vesnin životni put je postao veoma težak neposredno posle Živkove smrti. Osamdesetih godina Pećančeva je otišla u Ameriku sa sinovima i mužem. Stigavši u Holivud, videli su da tu za njih nema mesta. Pokupili su se jednog dana i krenuli nazad za Jugoslaviju. Otišli su u Crnu Goru, gde je Živko i umro 2001. godine. Nakon suprugove smrti, glumica se vratila u Beograd sa sinovima zbog njihovog školovanja. Tada su i počele njene muke, koje su se, eto, završile u prihvatilištu za žrtve nasilja - otkrio je tada izvor lista "Press".

Glumica je svojevremeno za medije govorila o bedi u kojoj je jedno vreme živela.

- U vreme bombardovanja Živko je iščileo. Osetila sam ogroman bol, preveliku tugu. Jedan sin otišao je da se monaši. Rekao je: “Meni su svi bedemi srušeni”. Ostala sam da zurim u zid, pala u depresiju. Nekada smo bili velika, vedra, složna i mnogoradna porodica... Nisam mogla da igram, zatražila sam penziju. Posao komičara je da daruje radost ljudima, a ja nisam više imala radosti. Penzija - sedam hiljada dinara. Bili smo gladni. Mislila sam da sam zbog toga potpuno izgubila memoriju. Jedna milosrdna šefica u samousluzi u blizini kuće godinama nam je hranu davala na kredit, volela je Živkove filmove. Još je bio živ. Sećam se da sam jednom dobila neki novac, i mogla da biram da li da odem na pijacu ili njoj vratim deo duga. Odem, ipak, na pijacu. Iz kese mi je virio mladi luk i ja sam kružila po celom kvartu da me ona ne bi videla. Ispričam Živku, a on mi kaže: Odigraj to na sceni. I to je život - ispričala je Vesna jednom prilikom za "Novosti".

O navodnom zlostavljanju sina Vesna nikada nije želela da govori, već se uvek hrabro, sa osmehom priseća detalja iz prošlosti, kako iz poslovnog tako i iz privatnog života.

Nedavno su se društvenim mrežama proširile potresne slike Vesne Pećanac u narodnoj kuhinji.

Olivera Katarina je pre nekoliko godina iskreno progovorila o finansijskim problemima kroz koje je prolazila.

Ona je 2017. priznala da živi u iznajmljenom stanu i da je prodavala nameštaj da plati struju.

Priznala je i da je istina da je u jednom periodu imala samo dve haljine i da je na ulicu izlazila u sinovljevim patikama.

To sam radila namerno, da pobedim sujetu i dovedem sebe u stanje da me ne zanima kako sam obučena i kako izgledam. Ali, činjenica je da je to bilo u vreme moje baš velike muke i bede. Zbog ponosa ništa ni od koga nisam tražila. Tako je i sada, kad rasprodajem pokućstvo i uspomene da bih platila računem, preživela. Ne želim o tome da pričam, ni sina ne opterećujem svojim problemima. Neko je davno rekao: "Moje siromaštvo je dokaz mog poštenja i dostojanstva - rekla je Olivera 2017. za magazin "Glorija".

Da je svako dao po dinar na maestralne role koje je odigrao Miodrag Petrović Čkalja, on ne bi umro u bedi.

Utešno je što je makar pred odlazak sa ovog sveta, pre 14 godina, dobio nagradu za životno delo Car Konstantin. Upravo tada se na svom govoru, obratio publici, auditorijumu i svima onima koji su možda zaboravili kakav je doprinos ostavio na polju jugoslovenske glume.

- Imam 76 godina i ništa mi ne treba. Živeo sam i živim skromno. Ali, znači mi da naša deca žive normalno. Da sam u Americi, i da sam primio ovako veliku nagradu zahvalio bih se, prvo, svojoj ženi, pa deci, pa tašti, zatim producentu i reditelju. Ali, pošto sam, srećom, u svojoj dragoj zemlji Srbiji, zahvaljujem se, prvo, svom šefu samoposluge što mi, ponekad, odvoji penzionersku kosku, pa komšinici u baraci koja mi ostavi mleko ispod tezge, pa mom poštaru koji mi uvek, na vreme sa zakašnjenjem, donese penziju. Da nije bilo njih, ne bih bio ovde - rekao je glumac 2002. godine na dodeli, samo godinu dana pred smrt.

Tom prilikom je izgovorio i rečenicu koja i dalje odzvanja u glava mnogih.

- Hvala, Srbijo, pustili ste me da glođem do koske - neutešan je bio popularni Čkalja.