Fadil Redžić iz Indexa: Ključevi od studija bili presudni

Rođeni ste u Bihaću, kada ste se doselili u Sarajevo?

Moja starija sestra je isto rođena u Bihaću, godinu dana pre, a moj brat Zoka (Zoran Redžić, basista Bijelog Dugmeta, op. aut.) je rođen u Sarajevu, mlađi je od mene jednu godinu. Znači u Sarajevo sam došao sa godinu i može bit koji mesec preko toga.

Zanimljivo je da ste studirali fiziku na PMF-u i da ste stigli do četvrte godine, a potom ste sve to napustili da bi završili Muzičku akademiju?

Ja sam tu sve četiri godine odslušao i položio sam "metar" ispita, međutim, u neko doba mi se učinilo da mi je bolje da se držim muzike. U toj odluci mi je pomogao Neno Jurin (Nenad Jurin, klavijaturista Indexa, op. aut.), koji je najduže svirao na keyboard instrumentima u Indexima. On me je odveo od svoje profesorice klavira, pa su me nagovorili da se pripremim za prijemni ispit na Muzičkoj akademiji i kada mi se učinilo da ja to mogu, da je to realno, seo sam za klavir i navježbao taj program koji je trebalo svirati, položio prijemni, upisao Muzičku akademiju i jako dobar student bio, čak sam dobio zlatnu značku Univerziteta u Sarajevu, prosek mi je bio blizu deset.

Sjajno! Koji smer ste studirali?

Teoretski.

Da li ste na tom smeru izučavali i dirigovanje?

Ne, odnosno, mi smo imali samo horsko dirigovanje. Nismo to imali za velike orkestre, simfonijskog tipa ili filharmoniju. Time se nisam nikada ni bavio.

Još početkom šezdesetih godina pridružili ste se grupi Lutalice. Tu je gitaru svirao Bodo Kovačević, bili ste tada jako mladi, možda petnaest-šesnaest godina.

Otprilike tako. Moj prvi bend ustvari je bio pri aktivu socijalističke omladine - Centar. (Opština u Sarajevu, op. aut.) Tu je Željko Bebek svirao ritam gitaru, moj brat je svirao bas, ja solo gitaru, a Vladimir Borovčanin bubnjeve. Sve su to uspešni momci koji su posle napravili značajne karijere.

Vladimir Borovčanin Šento?

Je, je... svirao je potom u Pro Artama i zaposlio se u Plesnom orkestru, muzičke produkcije RTV Sarajevo.

Jeste li imali neko ime?

Zvali smo se ASO Centar, što je skraćenica od aktiv socijalističke omladine u Centru, tu smo i vježbali, oni su nam dali prostor. Nismo imali pjevača, tada Željko nije pjevao, samo je svirao ritam gitaru.

Pretpostavljam da ste svirali samo instrumentale u stilu Šedouza?

Tada su se, manje-više, svi ugledali na Šedouze, pa tako i mi. Jako je teško bilo nabaviti instrumente, pa smo sa neke ploče Šedouza "skinuli" formu Stratocastera, Telecastera i Precision basa (gitare marke Fender, op. aut.), potom su nam u jednoj radionici muzičkih instrumenata od daske napravili te tri gitare, da bi ih mi nekako "presvukli", obojili u crveno, mada nisu Bog zna kako štimale, tu je bio problem sa kotiranjem, nije to bilo savršeno ali lijepo je izgledalo.

Kakve ste magnete stavljali?

Pravili smo ih sami, ružno je reći, ali vadili smo iz telefonskih govornica slušalice i od njih smo pravili magnete. Jedan takav je mogao pokriti dvije-tri žice, ne sećam se baš tačno, što znači da smo dosta štete napravili po tim telefonskim govornicama, ali sviralo je to ipak.

Da li ste Vi bili osnivač Lutalica ili ste došli u taj bend?

Mene je Bodo pozvao u Lutalice. On je bio pismen muzičar, poznavao je notno pismo, pozvao me je kod njega kući da probamo, a ja sam već u neko doba došao i do prave, fabričke bas gitare. Tata mi je iz Nemačke doneo Hefner bas, koji je imao formu Fendera, nije izgledao kao onaj poznati, violin. I Bodo bi mi pisao note, ali ja tada nisam baš bio blizak sa bas ključem, jer sam u muzičkoj školi, pre akademije, svirao violinu ali to mi je ipak puno koristilo, znao sam osnove neke, znao sam notni sistem i brzo sam se prilagodio, tako da tu nisam imao problema. Treba znati, da je u ono vrijeme bilo jako čudno da neko ko svira po takvim grupama poznaje note, mi smo bili u tome izuzeci.

Ko je još pored Boda i Vas svirao u Lutalicama?

U Lutalicama je ritam gitaru svirao Slobodan M. Kovačević, on je kasnije dosta uspješan bio...

Kasnije svirao u Pro Artama, pa potom osnovao grupu More.

Da, napravio je kasnije puno uspješnih pjesama, a bubnjar je bio Vojo Šimšić. Pjevač je bio Cojo Vidović, ne mogu mu se sjetiti pravog imena (Zoran Vidović Cojo, op. aut.). Prije toga, dok ja još uvjek nisam svirao u Lutalicama, pjevačica je bila Gordana Magaš, koja se kasnije afirmisala kao balerina.

Vašim i Bodovim prelaskom u Indexe, Lutalice su prestale sa radom?

Jesu. To je jedna priča za koju ja nemam previše simpatija. Naime, Indexi su se dosta brzo umorili, već nakon tri godine su posustali. (misli na prvu postavu Indexa, op. aut.) Bodo je shvatio da će prelaskom u Indexe brže doći do mogućnosti da snimi nešto, jer je ritam gitarista (Ismet Nuno Arnautalić, op. aut.) imao brata (Esad Arnautalić, producent u Radio Sarajevu, op. aut.) koji je držao ključeve od studija i upravo je glavni adut ritam gitariste bio taj što je njegov stariji brat imao te ključeve. No oni nisu uvjek bili za svakoga, pa su recimo "Dugmići" svoj prvi album išli u Ljubljanu snimat, Plavi orkestar u Zagreb, Dino Merlin je moro sačekat privatni studio da se otvori...

Bilo je to malo onako po nekim familijarnim linijama, za šta je nisam imao puno simpatija. No osim toga, ta varijanta Bodinog i mog dolaska je značila da Indexi prežive, a ujedno i da se reše konkurencije, jer samim tim što je Bodo kao izuzetan gitarista svirao u Lutalicama, mi smo već bili puno bolja grupa od te prve postave Indexa. Uglavnom, Bodo je pristao, pa potom i mene povukao za sobom. U to vrijeme, Bato Kovač (Kornelije Kovač, op.aut.) je bio jedan od ključnih ljudi u Sarajevu, on mi je čak rekao da je zaposlio Esada Arnautalića kao producenta. Mi smo još kao Lutalice ušli prvi put u studio i tom prilikom smo snimili neku Bodinu instrumentalnu kompoziciju. Ima tu i priča gdje se ljudima koji se znaju hvalit, pripisuju neke stvari za koje nisu bili toliko zaslužni, koliko se to po medijima tretira. Recimo, nama niko nije trebao reć' da sviramo svoju muziku. (Ovde misli na priču po kojoj je Esad Arnautalić zahtevao od Indexa da stvaraju autorske kompozicije, ako žele ući u studio).

Kada je Bato Kovač napravio pjesmu "Četiri mladića idu s Trebevića" koju je pjevao Vedo Hamšić, na toj ploči je to bila jedina autorska pjesma, a ostale tri na ploči su bile od Nil Sedake jer je Vedo glasom ličio na njega. Tako da ti neki koji se hvale kao bez njih ne bi bilo ovoga i onoga... prije bih te zasluge pripisao Bati Kovaču i Bodi Kovačeviću.

Znači ona priča po kojoj vam je Esad Arnautalić kada ste došli u studio rekao da možete snimati samo svoje pesme, ne važi?

Pa, ta priča može u nekoj konkretnoj situaciji da važi. Međutim, prije toga smo mi već snimali svoje pjesme. Nije nama trebao Eso, ni bilo ko drugi da kaže, snimajte svoje pjesme, jer smo ih imali i prije toga.

Kada ste Vi došli u Indexe nije trebalo mnogo vremena da grupi ponudite, a potom i realizujete neke svoje ideje. Samim dolaskom otvorili ste sebi put da neke svoje zamisli i ostvarite.

Ovako... Kada je došlo do toga da Bodo i ja uđemo u Indexe, jedno vrijeme su postojale dvije grupe sa tim imenom. U toj drugoj postavi je svirao Slobo M. Kovačević i dvojica koji su našim dolaskom bili izgurani iz Indexa, ali sa ništa manjim pravom su pretendovali da zadrže to ime. (Slobodan Misaljević, gitarista i Šefko Akšamija, basista, op. aut.) Međutim, s obzirom da ključevi od studija nisu bili na njihovoj, već na našoj strani, oni su se vremenom ugasili.

Famozni ključevi!

Da. (smeh) Tada je to bila presudna stvar. Moraš napraviti snimku koju će neko vrteti po radio stanicama, a to bez studija nije moglo. Da bi ušao u studio, morao ti je neko ta vrata otvorit.

Slična priča se kasnije ponovila sa Goranom Bregovićem i grupom Jutro.

Naš ritam gitarista je postao tehnološki višak. Kada je otišao na odsluženje vojnog roka, nakon povratka nije više bilo mjesta za njega u grupi Indexi. Pisao je on Bodi pismo sa pitanjem, šta će biti, bliži mi se kraj vojnog roka, pa je Bodo došao mene pitati šta da radi. Rekao sam mu: "Pa ti znaš šta treba da radiš". I potom je on napravio grupu Jutro, pa se i ta priča na sličan način završila. Tu je došlo do nesuglasica sa Bregom vrlo brzo. Brega je lider i kad je došlo do neslaganja ti ključevi koje smo pominjali su i Bregi postali nedostupni. Potom su oni promjenili ime u Bijelo dugme da bi mogli da rade, pa su nastavili bez tih ključara.

Godine 1971. Indexi objavljuju singl na kome je kompozicija Indexa "Svijet u kojem živim"? Ispod te kompozicije potpisano je i Vaše ime.

Nas je Bodo lansirao sa pjesmom "Pružam ruke", ta nam je pjesma otvorila put. "Svijet u kome živim" je prije svega Bodina kompozicija, ali kako smo mi već nekada kolektivno radili i pravili te aranžmane i ja sam bio u to uključen, pa je prijavljeno da je to i moje djelo. Većinski je Bodino, no ima tu i mog doprinosa. Moguće je da je to i naša prva zajednička pjesma, posle ih je bilo još, ali nismo nešto previše pisali pjesme zajedno, jer ja se nisam bavio komponovanjem na samom početku, već sam kasnije vremenom i ja u taj film ušao. Pre toga sam, koliko se sećam, napisao pjesme "Galijom sna" i "Dan kao ovaj".

Bodo je prvi krenuo u te neke autorske vode

To je neosporno. Za mene je Bodo faktički osnivač Indexa, uz moju i Davorovu asistenciju. Za mene su Indexi, oni koji su afirmisani i koje ljudi vole, nastali 1965. godine i tu je ključni i najvažniji čovjek Bodo Kovačević.

Godine 1972. Vi potpisujete izuzetnu kompoziciju pod naslovom "Krivac si ti" u potpunosti, gde ste kompozitor, pisac aranžmana ali i teksta. Znači za razliku od Boda, Vi počinjete da pišete i tekstove, koliko ja znam on se u to nije upuštao.

Bodo nikada nije napisao neki tekst, ja tu i tamo poneki i jesam, ali ne mogu se pohvalit da mogu ući u klasu sa Majom Perfiljevom, Duškom Trifunovićem ili Kemom Montenom, čije smo stihove mi pjevali. To je klub u koji ja ne mislim da mogu ući, bez obzira što sam napisao i neke tekstove kojima sam zadovoljan, ali nisam ja u rangu s njima u tom smislu.

Pesmu "Krivac si ti" ste posvetili svom bratu Zoranu.

Zoran je imao jedan period neke apatije, nije znao šta će i kako će sa sobom i ja sam napisao tekst na tu temu, onako pedagoški. (smeh)

Šta Vam je rekao on kada je čuo pesmu?

Pa nije ništa posebno.

Da li je tada već došao iz Italije?

Nisam siguran, Mića (Milić Vukašinović, op. aut.), Goran i Zoran, a i Bebek je bio neko vreme sa njima, bili su u Napulju. Bebek se vratio ranije i ja sam se zabrino šta se s njima dešava pa sam sjeo u auto sa još nekim prijateljima, jedva smo ih tamo nekako pronašli. Sa nama je bio i direktor Doma mladih, gde su se održavale te svirke, igranke i koncerti pa im je on na moj nagovor, obećao da će u Sarajevu imati bolje uslove nego što ih imaju u Napulju, zatim su se oni ubrzo vratili kući.

Nabrojati sve kompozicije koje ste Vi pisali u Indexima bilo samostalno ili uz nekog drugog, bio bi malo teži posao, no neke svakao trebam pomenuti: "Balada", "Samo su ruže znale", "Moja Hana", "Ispili smo zlatni pehar", "Slovo o čovjeku", "Dal' oblak zna" itd. Međutim, nekoliko kompozicija koje ste napisali, obeležile su kako Vašu tako i karijeru Indexa. Na primer, "Ugasila je plamen" gde ste takođe kompletan autor. To je jedna od onih atipičnih kompozicija iz repertoara Indexa.

U to vreme smo svirali još neke kompozicije koje su bile kompleksnije i imale su nekakve blu note u sebi, bile su onako bluzi, a tu je tekst poput seanse nekakvih mistika gdje se čudne stvari dešavaju, znači tu se dešava jedna telekineza, nešto nestvarno. Valjda sam ja u to vreme u tom nekakvom filmu bio, pa je tekst nesvakidašnji. Ali to mi je draga pjesma.

Ta kompozicija se nalazi na maxi singlu i to je prva takva ploča u ondašnjoj Jugoslaviji.

Da, to je ploča koja je po dimenzijama kao singl, ali je na 33 obrtaja. To je urađeno da bi tu sve moglo stati. Sa jedne strane je "Plima"...

I "Povratak Džeka Trboseka..."

Je, je, tačno, a s druge strane je "Ugasila je plamen". Ta kompozicija nikako drugačije nije ni mogla stati na singl jer je trajala sedam minuta.
Spomenuo si "Baladu". Tu pjesmu sam napravio zajedno sa Bodom, on je imao jedan a ja drugi komadić i jednom smo na festivalu "Vaš šlager sezone" dok smo pauzirali u foajeu, jedan drugom to odsvirali. Posle smo to sastavili i ispalo je stvarno dobro. Maja Perfiljeva je napravila izuzetan tekst i to mi je jedna od mojih najdražih pjesama.

Ostatak intervjua možete pročitati na Telegraf.rs.