Janika Balaž: Legendarna pesma i vernost Novom Sadu

Oni koji ga pamte, kažu da mu osmeh nije silazio sa lica.

Rođen je Lukinom selu (naselju grada Zrenjanina) 23. decembra 1925. godine, u romskoj porodici mađarskog porekla, koja je iza sebe imala bogatu muzičku tradiciju, što je u velikoj meri i odredilo njegov buduć poziv. Otac mu je bio kontrabasista, a deda cimbalista. Ime njegovog oca je bilo Rac, što je u prevodu označavao pogrdan mađarski naziv za Srbe, pa je iz tog razloga Janika preuzeo prezime majke (Slovakinje), Balaž.

Detinjstvo je proveo u Bečeju, gde je počeo da svira violinu sa 10 godina, u lokalnoj kafani. Kasnije se pridružio grupi "Kozarci", i zajedno sa njima nastavio da svira po Subotici i Horgošu. U Bečeju je završio osnovno muzičko obrazovanje.

Prvih sedam dinara zaradio je kao mali, sa sedam godina, pevajući u vozu od Bačkog Gradišta do Bečeja pesme – "Kad se Ciga zaželi medenih kolača" i "Boci, boci, tarka".

Još nije naučio ni prva slova, kada je svirao na tamburici, bez nota, već po sluhu. Ipak njegov prvi "zvanični" instrument bila je violina, nakon čega mu je profesor rekao, da je bolje da violinu ostavi po strani, jer ima dosta violinista, i pređe na tamburicu. Tako je Janika, ne razmišljajući dugo, počeo da svira tzv. prim bisernicu, vrstu tamburice.

Početno znanje na svojoj prim bisernici je krao od slavnog Maćike Petrovića iz Subotice. Baš zato je 1949. godine Maćika na samrti ženi rekao da njegov prim prvo ponudi Janiki da ga kupi, pa ako ga on ne bude hteo – može ga dati bilo kome. I hteo ga je naravno ali u to doba direktorska plata bila je 1.500 dinara, a on je za svoju tamburicu dao čak sedam hiljada.

Iako je govorio da je prim samo instrument, da se zvuk nalazi u čoveku, u prstima, istovremeno je pričao i da svoju tamburu ne bi dao ni za šta. Skoro četrdeset godina držao je tu Maćikinu bisernicu kraj srca, okidajući žice i postižući takve tonove da mnogi nisu uspevali da razlikuju tamburicu od violine.

Njegov veliki prijatelj Zvonko Bogdan izjavio je da je Balaž tamburu svirao nekako "violinski", kao da je imao gudalo u prstima.

Porodica Kozarski (popularni Kozarci) su svirali u to vreme u tadašnjem hotelu "Imperijal" i upravo ova porodica je Janiku uvela u svoj orkestar, što je bio njegov prvi korak ka tronu slavnih.

Na početku svoje karijere je kratko bio član Radio Titograda, u Crnoj Gori (1949 – 1952). Potom prelazi u Radio Novi Sad, kome ostaje veran do kraja života.

Od povratka u Novi Sad (1952), sa 27 godina, potpuno se posvećuje tamburici, gde je imao i orkestar od osam članova. Sa njima je svirao i po kafanama Novog Sada, najviše na Petrovaradinskoj Tvrđavi, na osnovu koje mu je i posvećena daleko čuvena pesma "Osam tamburaša sa Petrovaradina".

Postao je i koncert majstor Velikog tamburaškog orkestra Radio Novog Sada na čelu sa dirigentom Savom Vukosavljevim i sa njima javno nastupao na radiju, televiziji i mnogim koncertima. Najviše uspeha u saradnji je imao sa doajenima starogradske pesme Zvonkom Bogdanom i Julijom Bisak.

Proputovao je skoro čitav svet. Samo je u pariskoj Olimpiji svirao je čak 36 puta. Svirao je i pred kraljicom Elizabetom II, koja mu je nakon nastupa čestitala i naglasila da "te trenutke nikada neće zaboraviti".

Svirao je i drugu Titu koji je uživao u njegovoj muzici, a kako je Janika jednom prilikom potvrdio najviše je voleo da mu sviraju – “Salaš u Malom Ritu” i “Osam tamburaša”.

Janika Balaž i njegova tamburica su našle mesto i u snimljana dva filma – "Skupljači perja" (1967) i "Biće skoro propast sveta" (1968).

Postoji i anegdota iz života ovog velikana iz 1972. godine, kada je grad Novi Sad posetio jedan od najvećih violinista svih vremena – David Ojstrah.

On je svratio i u kafanu na Petrovaradinskoj tvrđavi, gde je Janika svirao sa svojim orkestrom. Oduševljen nastupom, ustao je i pred svima rekao: "Vi mene slavite kao najvećeg virtuoza svih vremena, ali ovaj čovek je veći umetnik od mene!".

I pored velike slave van granica zemlje i poziva da se preseli u SAD i Sovjetski Savez i radi kao učitelj, Janika je ostao veran svom kraju i uvek se vraćao…

"Teško je ovde biti muzičar. Svugde je teško biti kafanski muzičar, no u Novom Sadu naročito. Ovde muzičar mora biti poliglota: mađarski, ruski, rumunski, slovački, ciganski… ali, da bi svirao na Tvrđavi, mora znati i francuski i nemački i italijanski i engleski…", rekao je 1979. godine u intervjuu za "Svijet".

Nikada nije hteo da napusti Novi Sad, gde je i umro 12. novembra 1988. godine u  62. godini. Danas, na novosadskom Trgu neznanog junaka stoji skulptura od belog kamena na granitnom postolju. To je slavni Janika, koji odatle večno motri i čuva svoju tvrđavu i Novi Sad.