"Štulić bez stida pokazuje neznanje publici. Loš, bez dikcije"

Hrvatski portal Index.hr u saradnji s Yugopapirom donosi kritiku prvog albuma Azre, objavljenu 1980. godine.

Oktobar 1980: Važno je znati kopirati i imitirati, ali je ništa manje važno znanje koga i kada treba kopirati.

Pripadnici domaćeg razblaženog "panka" i "nju vejva", pripadnici, dakle, naše verzije engleskog "novog talasa", sastav Azra iz Zagreba, priključuju se grupi osrednje veštih kopiranata nedozrelih aranžmana i nedoraslih muzičara s druge strane Lamanša, uključujući se u bitku za muzičku struju koja je već doživela svoj Waterloo i na ostrvu.

Svestrani i delimično talentovani Branimir Štulić nije muzički klovn poput svog muzičkog istomišljenika Čonte iz Novog Sada, što svakako njegovom triju daje prednost nad Pekinškom patkom, ali je gotovo neprijatno loš pevač, odbojnog glasa bez dikcije koju nadoknađuje poluživotinjskim kricima i mumljanjem, bez dovoljno poznavanja instrumenta koji nemilosrdno svira i bez imalo stida da sva ta svoja neznanja prikazuje publici.

Možda spomenutog Štulića, inače "malog boga" sastava Azra, ohrabruju neki drugi njegovi talenti koje zaista poseduje i koji još više razoružavaju dobronamernog slušaoca njihovog prvog albuma koji je podržao i pustio u prodaju Jugoton.

Branimir Štulić dokazuje preko svojih kompozicija stvaralački talent; kompozicijsku inventivnost i bogatstvo pesničkog izraza u granicama "drskog tretiranja svih problema generacije".

Zbog tih vrednosti koje Štulić ima, zaista je šteta što ih ne prepusti nekim učenijim sviračima i boljim pevačima. Tada bi grupa Azra mogla da zauzme mesto koje po muzici i tekstovima i zaslužuje.

(RTV, revija, 1980)