Trampov ultimatum Iranu: Ovo je pet zahteva

Paralelno sa pregovorima ubrzano se razrađuju vojni scenariji, ali i politički planovi za budućnost Irana u slučaju destabilizacije režima i moguće američke intervencije. Iransku delegaciju predvodi ministar spoljnih poslova Abas Arakči, jedan od najiskusnijih iranskih pregovarača, koji je učestvovao i u ranijim nuklearnim sporazumima. Uz njega su zamenik ministra Madžid Takt-Ravanči, pravni stručnjaci i nuklearni tehničari, što jasno pokazuje da Teheran pregovore ne posmatra kao politički gest, nego kao složen strateški proces. Iranski cilj ostaje dosledan: potpuno ili postupno ukidanje međunarodnih sankcija koje godinama opterećuju privredu, uz zadržavanje prava na civilni nuklearni program.

Iranska strategija temelji se na principu reciprociteta, svaka nuklearna obaveza mora da bude praćena konkretnim ekonomskim olakšanjem. Američku delegaciju predvode specijalni izaslanik Stiv Vitkof i savetnik Bele kuće Džared Kušner, uz stručnjake za kontrolu naoružanja i nacionalnu bezbednost. Vašington nastoji da postigne sporazum koji bi nadživeo političke promene u obe države. Sjedinjene Države insistiraju na dugoročnim ograničenjima obogaćivanja uranijuma, strožem međunarodnom nadzoru i trajnom uklanjanju svih potencijalnih vojnih dimenzija programa.

Američki mediji otkrili su da je američka strana iranskoj delegaciji predstavila pet zahteva u kojima traže od Irana da se odreknu svog nuklearnog programa koji su vlasti u Teheranu pretvorile u nacionalni fetiš. Oni uključuju uništenje svih triju nuklearnih lokacija, Fordov, Natanz i Isfahan, kao i predaju celokupnog obogaćenog uranijuma Sjedinjenim Državama. Takođe, američki zahtevi obuhvataju i potrebu da ograničenja budu trajna, bez vremenskog ograničenja, što se razlikuje od nuklearnog sporazuma sklopljenog 2015. godine.

Ključnu posredničku ulogu ponovo ima Oman. Ministar spoljnih poslova Badr al-Busaidi izjavio je da su obe strane pokazale "neviđenu otvorenost za kreativna rešenja", što upućuje na činjenicu da ni Vašington ni Teheran trenutno ne žele otvoreni sukob. Iranski predsednik Masud Pezeškijan dodatno je naglasio da Iran ne teži nuklearnom oružju. Istovremeno, Teheran pokušava da otvori novu dimenziju pregovora, ekonomsku diplomatiju. Iranski zvaničnici razmatraju model koji bi omogućio američka ulaganja u energetski i rudarski sektor, uključujući naftu, prirodni gas i bazne metale, slično ograničenom modelu saradnje kakav postoji između SAD-a i Venecuele.

Cilj je ublažiti sankcije i osloboditi desetine milijardi dolara zamrznute iranske imovine bez formalnog političkog poraza. Iranski zvaničnici razmatraju i nuđenje šireg trgovinskog sporazuma Vašingtonu kako bi se izbegao rat. Teheran istražuje mogućnosti predstavljanja atraktivnih investicionih prilika američkim kompanijama, posebno u energetskom i rudarskom sektoru, koji su trenutno pod strogim ograničenjima. Strategija se temelji na nuđenju "komercijalnih podsticaja" američkim interesima putem ulaganja u eksploataciju nafte i prirodnog gasa, rudarska prava, te razvoj baznih metala. Iran pritom proučava primer Venecuele, gde su uprkos političkim napetostima dopuštena ograničena američka ulaganja u energetski sektor.

No, raste i ratna retorika. Predsednik SAD Donald Tramp nije otklonio vojnu opciju, a unutar njegove administracije ozbiljno se razmatra scenario prema kom bi Izrael prvi napao iranska nuklearna postrojenja. To bi Vašingtonu omogućilo da u sukob uđe kao saveznik, a ne kao njegov inicijator, što bi američkoj javnosti bilo politički prihvatljivije. Koordinisana američko-izraelska operacija bila bi operativno delotvornija i smanjila bi rizik neuspeha.

Izraelski premijer Benjamin Netanjahu zagovara odlučnu akciju, upozoravajući da kombinacija iranskog nuklearnog programa, razvoja balističkih projektila i regionalne mreže proiranskih milicija predstavlja egzistencijalnu pretnju Izraelu. Pentagon, međutim, upozorava na ozbiljne posledice: moguće iscrpljivanje američkih zaliha preciznog naoružanja u trenutku rastućih napetosti sa Kinom, ali i gotovo siguran iranski odgovor napadima na američke baze i saveznike širom Bliskog istoka. U Teheranu se zato paralelno priprema i scenario političkog kontinuiteta. Svestan mogućnosti atentata ili velikog rata, vrhovni vođa ajatolah Ali Hamnei aktivirao je plan nasleđivanja.

Unutar sistema profilišu se tri centra moći. Prvi je njegov sin Modžtaba Hamnei, koji godinama deluje iz senke i ima snažne veze sa Revolucionarnom gardom, čime garantuje kontinuitet sistema. Drugi je Ali Larijani, pragmatični političar prihvatljiv različitim frakcijama vlasti. Treći scenario uključuje jačanje bezbednosno-vojnog bloka predvođenog strategom Alijem Šamhanijem, što bi moglo da označi transformaciju Islamske Republike iz dominantno teokratskog u otvoreno militalizovan model vlasti.

Međutim, ključna greška mnogih zapadnih analiza je pretpostavka da bi promena vlasti automatski značila i kraj iranskih nuklearnih ambicija. Nuklearni program je u Iranu pitanje nacionalnog identiteta i strateškog opstanka. Iranska politička elita, ali i veliki deo opozicije, gleda ga kroz iskustvo Iraka, Libije i drugih država koje su odustale od oružja odvraćanja, te potom ostale ranjive na spoljne intervencije. Zbog toga u Teheranu postoji redak politički konsenzus: Iran može preživeti sankcije, privrednu izolaciju, pa čak i rat, ali ne i trajno odricanje od nuklearnog statusa. Upravo zato analitičari upozoravaju da bi Iran radije rizikovao sukob sa SAD-om nego ograničio svoj nuklearni program; čak i pad vlasti ne bi promenio ambiciju da postane nuklearna sila.