Nakon pobede Trampa Amerikanci očajnički guglaju jednu stvar

Prvi hrabar potez EU u novoj Trampovoj eri trebalo bi da bude zaplena zamrznutih sredstava ruske centralne banke u vrednosti od 200 milijardi evra i njihovo prebacivanje u Ukrajinu kao oblik preventivne reparacije.

Istraživačka služba Evropskog parlamenta i spoljni stručnjaci su predložili načine na koje bi to moglo da se uradi u potpunom skladu sa međunarodnim pravom.

Ali ovo samo po sebi neće otkloniti potrebu da EU zadužuje više kako bi povećala svoju zajedničku potrošnju na odbranu i zelenu infrastrukturu, iako će povećati njen dug, piše Harst.

Deo prikupljenog novca trebalo bi da bude namenjen Evropskoj svemirskoj agenciji za razvoj vozila sa posadom koje može garantovati evropskim astronautima nezavisan pristup orbiti i dalje bez potrebe da se obrate Elonu Masku i SpaceX (ili drugim kompanijama sa sedištem u SAD).

Druga potrošnja bi se mogla koristiti za podsticanje istraživanja na načine koji pomažu evropskoj ekonomiji da se oporavi i ostane konkurentna.

Ali pravi korak koji EU može da preduzme ka zaštiti svoje ekonomije (a sa njom i blagostanja njenih građana, optimizma i vere u demokratiju) uključuje stvari koje su manje seksi od izgradnje svemirskog broda, kao što je završetak unije tržišta kapitala koja bi mogla da omogući više Evropski tehnološki start-apovi da pozajmljuju novac.

EU je provela veći deo decenije krčeći ruke zbog odsustva velikih evropskih tehnoloških kompanija u poređenju sa SAD i Kinom.

Veliki razlog za to je taj što je jednostavno lakše prikupiti sredstva u SAD jer privatni i javni penzioni fondovi izdvajaju veći deo svojih investicija u rizični kapital nego što to čine evropski penzioni fondovi.

Kako je bivši italijanski premijer Enriko Leta nedavno rekao na francuskom radiju, svake godine evropski štediše šalju oko 300 milijardi evra na američke berze, pre svega zato što njihove banke tamo fokusiraju svoje aktivnosti.

Ovaj novac pomaže u povećanju vrednovanja američkih kompanija, što može dovesti do toga da one mogu da finansiraju kupovinu evropskih firmi.

Evropa već izvozi osnivače tehnoloških startapova u SAD umesto da ih drži kod kuće – što je, prema rečima francuskog investitora sa sedištem u SAD – rezultiralo time da francuska tehnologija u SAD vredi mnogo više od francuske tehnologije u Francuskoj.

Na primer, Snowcloud i Datadog, koje su osnovali francuski preduzetnici u SAD, mnogo su puta vredniji od najvećih francuskih jednoroga ili najveće skorašnje flotacije na berzi.

Situacija u kojoj kontinent izvozi osnivače, njihove startape i kapital koji ih finansira nema apsolutno nikakvog smisla.

Ovo je važno jer, kako tvrdi akademik sa Stanforda i autorka Mariejte Šake u Fajnenšel tajmsu, potrebna nam je evropska tehnologija da bismo otelotvorili demokratske vrednosti.

Na tom frontu, EU bi trebalo da se oseća opravdano da je njen pokušaj da reguliše dezinformacije na društvenim medijima ispravna strategija.

Demokratija je neodrživa kada su birači podvrgnuti algoritmima koji su naoružani da suze njihov pogled na svet i preplave ih dezinformacijama.

U Maskovim rukama, X je izuzetno opasno sredstvo za izborni inženjering. Evropa je već bila na ivici da kazni X sa šest odsto svog globalnog prihoda (i potencijalno uključi Teslu i SpaceX u svoj proračun).

Mask, koji je potrošio najmanje 130 miliona dolara da bi pomogao u izboru Trampa, već vidi povraćaj svoje investicije, a novoizabrani potpredsednik Džej Di Vens sugeriše da bi SAD mogle da se povuku iz NATO-a ako EU preduzme mere protiv njega.

Bilo putem sprovođenja, neke nove vrste regulatorne agencije ili buduće zabrane X, ovo nije borba od koje EU može da odustane jer je u pitanju postojanje same evropske demokratije.

EU može da uradi i nešto neočekivano. Tramp nije krio svoju želju za osvetom protiv svojih neprijatelja: desetina hiljada državnih službenika; univerziteti, profesori i studenti.

On je fantazirao i podsticao nasilje nad novinarima, demonstrantima, sudijama, imigrantima i političkim protivnicima, i obećao je da će na njih postaviti pravosuđe, pa čak i vojsku.

Treba ponoviti: druga Trampova administracija neće imati zaštitne ograde prve, gde su Majk Mili i Majk Esper ignorisali naređenja da se „samo puca“ na antirasističke demonstrante.

Na meti bi jednog dana mogli biti i američki disidenti u inostranstvu.

EU bi trebalo da objavi princip nepoštovanja bilo kakvog pokušaja SAD da izruči ili uznemirava američke građane koji su na meti iz političkih razloga ili zbog građanske neposlušnosti – kao što je uključivanje u poreski otpor Trampovoj administraciji, kao što su neki Amerikanci činili u malom broju tokom njegovog prvog mandata na funkciji i koja ima svoje korene u suprotstavljanju Vijetnamskom ratu.

Konačno, Evropa ima priliku da preokrene transatlantski odliv mozgova. Ovo vreme je zaista drugačije i Amerikanci to znaju: pretrage za „preseliti se u Evropu“ ili za pojedinačne evropske zemlje su na potpuno drugačijem nivou nego ikada ranije.

Postoji jedinstvena šansa za Evropu da razvuče crveni tepih specijalnih viza i olakša put visokoobrazovanim Amerikancima koji žele da pobegnu iz Trampmerike (poput klimatskih naučnika koji će sigurno smanjiti svoje finansiranje).

Ili možda udružiti se sa američkim univerzitetima koji bi eventualno mogli tražiti da uspostave satelitske kampuse za studente i osoblje koji više ne mogu biti locirani u SAD.

U osnovi svih neuspeha Evrope da reši svoje probleme kolektivnog delovanja je isti fenomen – ponekad razmišlja i deluje kao kontinent, ali se prečesto zapravo ponaša kao grupa malih, fragmentiranih nacija.

Nemački filozof Jirgen Habermas je 2003. godine predložio da bi Evropa mogla nadmašiti ovu tendenciju konstruisanjem evropskog identiteta u suprotnosti sa SAD. Dve decenije kasnije, možda će mu se i nehotice ispuniti želja, zaključuje Harst.