Poslednji predsednik SSSR: Ko je bio Gorbačov?

Gorbačov je rođen 2. marta 1931. godine u seljačkoj porodici u mestu Privoljnoje blizu Stavropolja u južnoj Rusiji. Odrastao je pod totalitarnim režimom Josifa Staljina - njegovi deda i baba su bili deportovani jer su bili bogatiji seljaci (kulaci). Uprkos nevoljama, bio je odličan u školi. Smatran je za najinteligentnijeg u razredu, sa posebnim interesovanjem za istoriju i matematiku.

Po završetku škole, pomogao je ocu da požanje rekordan prinos na kolhozu, za šta je odlikovan Ordenom Crvene radničke zastave. To je bila retkost da neko u njegovim godinama dobije tako veliku počast. Skoro je sigurno da mu je ova nagrada, zajedno sa njegovom inteligencijom pomogla da osigura mesto na Moskovskom univerzitetu, gde je studirao pravo. Mora se takođe napomenuti da je za mesto na tako prestižnom univerzitetu, bilo vrlo često potrebno imati političke težnje, zajedno sa intelektualnim sposobnostima. Dok je studirao u Moskvi, upoznao je svoju buduću ženu Rajsu. Venčali su se septembra 1953. i preselili se u Gorbačovljev rodni kraj, gde je diplomirao 1955.

Gorbačov je stupio u KPSS 1952. u 21. godini. 1966. je dobio dopisnu diplomu agronoma-ekonomiste od Poljoprivrednog instituta. Njegova karijera je napredovala brzo i 1970. je imenovan za Prvog sekretara za poljoprivredu i sledeće godine je postao član Centralnog komiteta. 1972. je bio na čelu sovjetske delegacije u Belgiji, a dve godine kasnije, 1974. je postao predstavnik u Vrhovnom sovjetu i predsednik stalne komisije za pitanja omladine.

Godine 1979, Gorbačov je unapređen u Politbiro. Tu je stekao naklonost Jurija Andropova, šefa KGB i takođe poreklom iz Stavropolja i dalje je unapređen tokom Andropovljevog kratkog vremena na čelu Partije pre svoje smrti 1984. Sa dužnostima nad kadrovima, radeći zajedno sa Andropovim, smenio je 20% najviših vladinih ministara i regionalnih guvernera, često mlađim ljudima. Tokom tog perioda, Grigorij Romanov, Nikolaj Riškov i Jegor Ligačev su unapređeni, a poslednja dvojica su radila blisko sa Gorbačovim, Riškov u ekonomiji, Ligačev sa kadrovima. Takođe je bio blizak Konstantinu Černjenku, Andropovljevom nasledniku, kome je služio kao drugi sekretar.

Njegove pozicije u novoj KPSS su stvorile više prilika da putuje van granica, i to će čvrsto uticati na njegove političke i društvene poglede u budućnosti kada bude postao vođa zemlje. 1975. predvodio je delegaciju u Zapadnu Nemačku, a 1983. je predvodio sovjetsku delegaciju u Kanadu na sastanak sa premijerom Pjerom Trudoom i članovima kanadskog Doma komuna i Senata. 1984 je putovao u Ujedinjeno Kraljevstvo, gde se susreo sa premijerkom Margaret Tačer.

Nakon smrti Konstantina Černjenka, Mihail Gorbačov je izabran za Generalnog sekretara KPSS 11. marta 1985. Postao je prvi lider Partije koji je rođen nakon Ruske revolucije 1917. Kao de facto vladar Sovjetskog Saveza, pokušao je da reformiše stagnirajuću Komunističku partiju i državnu ekonomiju uvođenjem glasnosti ("otvorenost"), perestrojke ("restrukturiranje") i uskorenija ("ubrzanja ekonomskog razvoja"), koji su pokrenuti na 27. kongresu KPSS februara 1986.

U međunarodnoj politici Gorbačov je želeo da poboljša odnose i trgovinu sa Zapadom. Uspostavio je bliske odnose sa nekoliko zapadnih lidera, kao što je Margaret Tačer - koja je izjavila: "Volim gospodina Gorbačova, možemo zajedno da radimo poslove" - kancelarom Zapadne Nemačke Helmutom Kolom i američkim predsednikom Ronaldom Reganom. 11. oktobra 1986. Gorbačov i Regan su se sastali u Rejkjaviku da bi razgovarali o smanjenju nuklearnog oružja srednjeg dometa u Evropi. Ovo je dovelo do potpisivanja Sporazuma o nuklearnim raketama srednjeg dometa 1987.

Februara 1988, Gorbačov je objavio povlačenje sovjetskih snaga iz Avganistana. Povlačenje se završilo sledeće godine, iako se građanski rat nastavio pošto su Mudžahedini želeli da zbace prosovjetski režim Mohameda Nadžibulaha. Procenjeno je da je 15.000 Sovjeta ubijeno u sukobu između 1979. i 1989.

Takođe tokom 1988, Gorbačov je objavio da će Sovjetski Savez napustiti Brežnjevljevu doktrinu i dozvoliti narodima Istočnog bloka da sami izaberu svoju unutrašnju politiku. Ovo se pokazalo kao najradikalnije dostignuće Gorbačovljeve reforme spoljašnje politike, koju je glasnogovornik njegovog ministra inostranih poslova nazvao Sinatrina doktrina. Napuštanje Brežnjevljeve doktrine je dovelo do niza revolucija u istočnoj Evropi tokom 1989, u kojima je srušen komunizam. Sa izuzetkom Rumunije, pobune protiv prosovjetskih režima su bile mirne.

Gorbačov je generalno dobro ocenjen na Zapadu nakon što je okončao Hladni rat. Ipak u Rusiji, njegov ugled je bio vrlo nizak jer je označen da je doveo do kolapsa države i da je odgovoran za ekonomsku bedu koja je sledila.