Od velikog talenta do sukoba s Dudom Ivkovićem, tuče taksiste i psihijatrije: Tužna sudbina Dragana Labovića

Dragan Labović je bio srpski profesionalni košarkaš rođen 20. aprila 1987. godine u Prokuplju. Tokom karijere igrao je na poziciji krilnog centra i poznat je po polivalentnosti, fizičkoj snazi i borbenosti.

Profesionalnu karijeru počeo je u FMP-u, osvojio je Jadransku ligu i nacionalne kupove. Igrajući za tim iz Železnika, pokazao je izvanredan talenat i bio je jedan od ključnih igrača. Nakon nekoliko uspešnih sezona u FMP-u, Labović je nastavio karijeru u inostranstvu, igrajući za brojne evropske klubove.

Tokom inostrane karijere igrao je u Nemačkoj (Skajlajners), Rusiji (Jenisej, Krasnaja Krila, Nižnji), Poljskoj (Košalin), Turskoj (Petkim, Istanbul), Grčkoj (Aris), Ukrajini (Asesoft), Rumuniji (Ploešti), Finskoj (Nokija), Severnoj Makedoniji (Karpoš Sokoli), pa čak i Libanu (Al Rijad).

Sa reprezentacijom do 16 godina je osvojio zlatnu medalju na Evropskom prvenstvu 2003, beležeći prosečno 18 poena i 5,6 skokova po meču. Naredne 2004. godine sa reprezentacijom do 18 godina završio je kao osmi na Evropskom prvenstvu, zatim 2005. opet nastupa za reprezentaciju do 18 godina, i osvaja Evropsko prvenstvo koje je održano u Beogradu.

Labović je na finalnoj utakmici protiv Turske zabeležio 21 poen, a tokom celog takmičenja je beležio prosečno 14,1 poen i 8,5 skokova pa je proglašen za najkorisnijeg igrača prvenstva. U julu 2006. sa reprezentacijom do 20 godina osvaja zlato na Evropskom prvenstvu u Izmiru, a naredne sa istom uzrasnom kategorijom opet osvaja zlato, ovoga puta na Evropskom prvenstvu u Gorici, beležeći prosečno 16,9 poena i šest skokova po meču.

Međutim, nije ispunio ono što se očekivalo, delimično i zbog kontroverzi koje su ga pratile. Upravo zbog toga mnogi navijači i ljubitelji košarke ne mogu da prežale što nije došao do svog zenita. Bio je jedan od najtalentovanijih igrača svoje generacije, dominirao je u mlađim kategorijama, ali se suočio sa brojnim problemima.

Labovićev sukob sa Dudom Ivkovićem

Posebno je upečatljivo bilo jedno njegovo pismo posvećeno legendarnom selektoru Dudi Ivkoviću, kada je otpao sa spiska "orlova". Stigao je odgovor košarkaša Nižnjeg Novgoroda na izjavu Ivkovića da je Labović "imao višak kilograma, jer je postao tata tokom priprema, pa je verovatno slavio malo više".

- Gospodine Ivkoviću, ako ste mislili da vam neću odgovoriti na vaš komentar kako sam dugo slavio rođenje deteta, grdno ste se prevarili. Odgovoriću vam sočno, jer mi karakter ne nalaže drugačije! Smatram da je prirodno da se svaka prinova proslavi. Nisam je slavio pred pripreme, nego u toku priprema, ali vam opraštam jer ste čovek u godinama. Moje slavlje i nije neki problem, jer je bilo samo jednom, a raspitajte se kako vaši igrači proslavljaju iz karantina skoro svaki dan kad se spremaju za velika dela - započeo je Labović priču.

On je potom ukazao na to kako je sve počelo.

- Vratio bih se malo na dešavanja iz 2008. godine, kad je sve i počelo. Bio sam najbolji strelac Jadranske lige i najbolji igrač svakog mogućeg prvenstva, ali nisam imao mesta u tada vašoj reprezentaciji sastavljenoj iz jedne menadžerske agencije. Te 2008. digli ste cenu mnogima koji to ne zaslužuju, a meni spustili. Devedeset posto njih je kroz tu akciju uzelo milione. Hvala Bogu i ja sam, ali mimo te akcije, mimo te jedne menadžerske agencije i vašeg urgiranja i zvanja po Evropi kako igrači moraju da igraju! - istakao je on svojevremeno.

Labović se zatim posvetio analizi Ivkovićevog rada. I pritom se nije ustezao da napiše šta zaista misli:

- Moje mišljenje je da ste neuspešan trener. Mislim da uopšte niste trener, nego da ste košarkaški filozof. Uzeli ste dve Evrolige, potrošili 970 miliona evra - napisao je Labović, uputivši Ivkovića da o trofejima za savet upita Željke Obradovića, a uspehe sa reprezentacijom pripisuje igračkom, a ne trenerskom kadru.

- Ne igram u Realu, niti u Barseloni, ali imam u nogama u poslednje tri godine više minuta na parketu nego 80 odsto vaše reprezentacije. U vašoj reprezentaciji, dok ste vi na čelu, ništa se neće promeniti - lopta će uvek biti kod Teodosića koji će da doda pas Krletu i to je cela igra. Ostali su kao maskote pored terena, odnosno imaju istu ulogu kao te maskote pored terena, ali ne samo u vašoj reprezentaciji, već i u velikim evropskim klubovima! Predlažem vam da ubuduće šetate Kalemegdanom, čitate "Politiku", čuvate golubove… Ja ću i dalje da budem debeo i da igram po 25–30 minuta i zarađivaću mimo vašeg marketinga - zaključio je Labović.

Kontroverze Labovića

Svojevremeno je uhapšen ispred vrtića u Železniku, prebačen je čak i u zatvorsku bolnicu.

On je uhapšen nakon što je pretukao taksistu i oteo mu automobil, i to samo zato što ga je ovaj ljubazno zamolio da poštuje epidemiološke mere i sedne na zadnje sedište. Laboviću je prema rešenju suda određena mera bezbednosti, obaveznog psihijatrijskog lečenja i čuvanja u zdravstvenoj ustanovi.

Labović završio na psihijatriji

Labović je čak završio u psihijatrijskoj ustanovi, otkrivši detalje boravka, čak i da je bio na "F" odeljenju.

- Ako si agresivan, odmah te vežu. Mene su vezivali. Ako si agresivan, vežu te do ujutru, ako nisi, odvežu te posle sat vremena. Onda odlučuju u koje odeljenje ideš. Ja sam bio u F, mislim da je to najgore. Nas desetorica u sobi, mogu svaki dan da dolaze posete. Ja sam tu bio 30 dana po zakonu. Oporavak je trajao do pre godinu dana. Izbegavao sam društva, tako sam se osećao. Izbegavao sam događaje, rođendane, proslave. Bio sam tužan. Malo se promenilo. Tu smo, nećemo više tužne priče. Posle svega je najbitnije da je normalno, više mi ništa mi ne treba - otvorio je dušu Labović.

Kako je pričao, trebalo je mnogo ranije da prestane da igra košarku.

- Ja sam prošao to što sam prošao, daleko bilo da sam ponosan na to. Desilo se. Voleo bih da sam ranije batalio košarku, to su ogromni stresovi. Da sam usmerio toliko energije na učenje, bio bih na Lomonosovu. Mnogo mi je žao što nisam sa 20 godina batalio košarku. Puklo je kad sam hteo da rešim sve te probleme. Nagomilalo se u meni. Nisam mogao više. Desilo se to što se desilo, bilo mi je mnogo teško da priznam sebi da sam završio tamo. Mislio sam da može da se sakrije. Posle sam otvoreno pričao o tome. Došao sam do toga da nisam hteo da se družim, da nisam hteo da jedem. Imao sam možda 115 kilograma kad sam izašao. Pa znaš kako izgleda bolnica... Ima prvo prijemno odeljenje.