Mrkovica - simbol propasti srpskog sela

Ona je ujedno i upozorenje onima koji vode Srbiju, gradove i opštine, posebno na jugu Srbije, da bez puteva nema ni života na selu. A iz Mrkovice se iselilo preko 250 ljudi baš zbog lošeg puta, baš zato što su tadašnje vlasti vodile politiku industrijalizacije i zaboravili na selo koje je imalo skoro sve uslove za dobar život osim puta, piše Jugmedia.

- To je bila skoro masovna seoba, a posle višegodišnjih molbi da se onaj planinski put uredi kao što je to uradila opština Surdulica do sela Lebet. Ta sela su danas puna, naše je avetinjsko selo - priča sa tugom u glasu Slavoljub Ilić, ugostitelj koji živi u Leskovcu.

Od Leskovca, preko Predejana do Mrkovice ima 39 kilometara, a bilo je sporno 12 kilometara puta od Predejana do Mrkovice.

Selo Mrkovica se "graniči", objašnjava sagovornik, sa pet sela: Lebet na teritoriji Surdulice, Ljutež na teritoriji Vladičinog Hana, Mlačište na teritoriji Crne Trave, kao i sa selima Crveni Breg i Dupna Lipa.

Mrkovica je u centru svih tih sela do kojih vode dobri putevi, ali ipak poslednje selo prema Čemerniku, poslednje na teritoriji grada Leskovca.

- To je od šesdesetih do 1985. godine bilo najlepše selo i najnaprednije selo u okolini. Iz okolnih sela su išli kod nas u četvorogodišnju osnovnu školu. Imali smo dva odeljenja. Ljudi su bili imućni, jer se gore sve rađa, sve uspeva s obzirom da se Mrkovica posle uspona nalazi na sunačanoj ravni, pa tek dva, tri kilometra dalje je početak Čemernka, objašnjava.

Danas tamo živi samo jedan čovek, Dragiša Savić (70), za koga su popisivači napisali na popisu još 2011. godine da u "selu živi samo jedan stariji čovek". Mislilo se da je u međevremenu umro jer je tada ovaj čovek imao 50 godina i bio u punoj snazi.

- Ovi naučnici forsiraju na primer Kopaonik zbog svežeg i zdravog vazduha, a ja potpisujem da je Čemernik planina u svemu bolja od Kopaonik, što se tiče vazduha, dve reke koje okružuju Mrkovicu i spajaju se ispod i kod Džepa ulivaju u Južnu Moravu i uopšte po prirodnim lepotama, lepši za turizam od Kopaonika, priča Ilić, a potvrđuje Milovan Savić koji je takođe iz Mrkovice, ali svoju kuću još nije stigao da obnovi.

U Mrkovici je bilo 58 kuća i njihovi stanovnici su se bavili stočarstvom, ratarstvom, voćarstvom, povrtarstvom i sve je nestalo samo zbog toga što tadašnji opštinari nisu hteli da angažuju dva buldožera da poravnaju put koje su nekoliko uzastopne kiše i brzaci jednostavno - odneli.

- Ja garantujem da bi se sada gore vratilo 40 posto ljudi kada bi se put asfaltirao. Jesu kuće pale, jesu svi seoski putevi urasli, ne poznaju se mesta gde su bili, ali sve bi to ljudi moje generacije sredili, samo kada bi se asfaltira put jer mi to ne smemo sami da radimo.

Vratio se jedan njegov bogatiji rođak i on gore pravi raj. Poput njega, mngi bivši meštani i njihovi potpmci bi se vratili nazad što iz ljubavi što zbog biznisa jer je Mrkovica najlepša lokacija u gradu Leskovcu za bavljenjem seoskim ili etno turizmom.

- Najamnje deset mojih prijatelja priča o tome nekoliko godina, pa ja bih prvi pokrenuo seoski turizam, tvrdi Slavoljub Ilić.

Sada je kaže, stanje za plakanje. Selom šeta samo jedan čovek, ali i sam ne zna gde ide. Nekadašnja škola je pala, prodavnice decenijama nema kao ni seoski dom gde su se meštani okupljali.

Mrkovica se nalazi na nadmorskoj visini, kod tri buke, od 1260 metara.

- Sada te tuga uhvati kada odeš gore. No, ja uporno idem svake nedelje sa još nekoliko prijatelja. A onog čoveka, bez igde svog na svetu obilazimo, nosimo mu hranu, popričamo, no skoro da je podivljao, veoma mi ga je žao, priča dok od nervozno steže pesnice.

Seljani su se iselili u komšijski Han, Ćupriju, Aleskinac, Veliku Planu i u Leskovac, uglavnom po okolnim naseljima. 

- U selu Lebet, do koga je davno stigao afalt, a to selo je udaljeno samo tri kilometra od Mrkovice, kuće seljaka lepše su nego 90 posto ovde u Leskovcu. I otuda je bilo iseljavanje, ali im je Surdulica napravila asfalt i ljudi se vratili. Žive od malina i drugog voća, ma obogatili su se. Ovoga leta su se razbili od para, priča.

Iznad Mrkovice je jezero, ali i ostaci starog rudnika zlata. Kao i u Lebetu i u Mrkovici je moguće navodnjavanje prirodnim padom iz dveju reka iz kojih voda može da se pije.

U planovima grada Leskovca ne pominje se selo Mrkovica. Većina Leskovčana nije ni čula za to selo, pa su planovi bivših stanovnika o obnavljanju sela samo pusti snovi, nostalgične priče o napuštenim domovima, priče o vremenu kada je selo sa tri vodenice bilo puno, oni bili deca i sa proplanaka po vedrom danu kao na dlanu gledali varoš Lebane.