Čudesna istorija Soko grada i neprocenjiv predmet koji manastir čuva

Istorija kazuje da su Nemanjići gradili svoje zadužbine. Međutim, "praznina" se nalazila između Rače i Tronoše.

Svako ko je ikada bio u sadašnjem Soko gradu nije ostao ravnodušan na velelepne građevine, tri crkve, Dom vladike Nikolaja, prelepu prirodu i gostoprimljivošću domaćina u Sokogradu.

Ovdašnji poznavaoci ispričali su autorki ovog teksta o istoriji ovog mesta. Dve veličanstvene stene utoliko su lepše što se između njih nalazi srpska zastava, koju nimalo nije bilo lako staviti.

- Onaj koji upravlja svima i promišlja o svemu, odabrao je između svoje dece jednoga, koji će u podnožju sokolske stene podići manastir i na Kraljev đerdan nanizati biser koji nedostaje - iz Prigodne monografije manastira Soko, povodom dve decenije Mobe.

Ako ste se za trenutak zapitali o kome je reč, odgovor ćete brzo saznati. Reč je o jednom čoveku čija je duhovnost i posvećenost pravoslavnoj veri, srpskoj kulturi i tradiciji nadaleko poznata i čuvena.

Episkop Lavrentije Trifunović rođen je nedaleko odavde u rađevskom selu Bogoštici kod Krupnja, a rođen je na dan Svetog Save, 27. januara 1935. godine. Moglo bi se o vladiki Lavrentiju mnogo govoriti i o svim njegovim doprinosima u očuvanju i negovanju kulture i tradicije. Kada se pojavi izaziva veliko poštovanje kod ljudi, a čovek je koji uvek poželi dobrodošlicu i uvek uputi neku lepu i ohrabrujuću reč putniku namerniku koji se nađe u njegovoj blizini.

Tako je ove godine priređen i dečiji kamp "Škola prijateljstva", koju već 20 godina (ove godine je jubilarna 20. godišnjica) organizuje Naša Srbija.

Deca iz Srbije, Rusije i Nemačke, devojčice i dečaci imali su priliku da od vaspitača, učitelja, učiteljica, nauče mnogo toga zanimljivog o jeziku, veri, kulturi, tradiciji, da se druže, grade nova prijateljstva i uče o toleranciji, raznolikosti, poštovanju.

Istorija nam kazuje da je Soko-grad stara vojna tvrđava, koja se nalazi na vrhu rta. Jedan meštanin nam je ispričao da je ovu tvrđavu bilo veoma teško osvojiti, a da je nju moglo braniti samo 15 vojnika i ona bi ostala odbranjena. Drugi meštani, odličan poznavalac ovih krajeva ispričao nam je da ta tvrđava najverovatnije potiče iz vremena pre dolaska Turaka u naše krajeve. Deo zidina tvrđave sačuvan je do danas. Istorija i burni događaji neće zaobići Soko grad i sokolske planine ni u srednjem veku, ni u Prvom, ni u Drugom srpskom ustanku, ni u kasnijim decenijama.

Kada je postao šabačko-valjevski vladika 1989. godine episkop Lavrentije je otkupio privatno zemljište ispod sokolske tvrđave. Sagradio je manastir posvećen svom uzoru Svetom vladiki Nikolaju Velimiroviću, željan mira i želji da okolinu u kojoj je rođen podari ovu duhovnu lepotu. Ne zna se da li je manastir Soko lepši leti, kada se spoji zelena šuma i plavetnilo neba, čija se granica ocrtava u visokim sivim stenama; ili pak zimi kada beli snežni pokrivač prekrije sve, ali i tada je život boja neverovatna.

Jedan meštani ispričao je autorki ovog teksta i priču o velikom krstu koji se nalazi na levoj steni. U znak izvinjenja i sećanja na nevine srpske žrtve jedan Nemac (Horst Vrobel) je zajedno sa svojom porodicom manastiru Soko i srpskom narodu dobijao krst visine 13,5 metara, čija je težina 2.280 kilograma.

Manastir Soko ima i muzej u kom se nalaze vredni artefakti pronađeni u Sokolskoj tvrđavi, jedan deo posvećen Karađorđu, dok nam prvobitni deo kazuje o životu vladike Nikolaja Velimirovića.

Moglo bi se još mnogo pisati o istoriji ovog mesta, o svim znamenitostima ovoga manastira, Sokolskih planina...

Istraživačima srpske istorije će se posebno svideti činjenica da se u kompleksu ovog manastira nalazi i originalna ustanička zastava iz Prvog srpskog ustanka.

Zastava nikada nije oprana i na njoj se nalazi krv srpskih junaka (po donjim krajevima i sredini zastave).

- Zastava iz Prvog srpskog ustanka, dar ruskog cara Aleksandra Prvog srpskim ustanicima 1805. godine od Karađorđa poverena barjaktaru Miletu Radojkoviću knezu jagodinske nahije, čuvana kroz više generacija u toj porodici, učestvovala u svim ratovima za Oslobođenje. Ova zastava je 1942. izneta krišom iz Srbije od strane porodice Đorđa S. Roša, a konačno u vlasništvo Đorđu S. Rošu pred smrt vlasnika kapetana Konstantina Slavkovića, praunuka Milete Radojkovića, iz Švajcarske preneta u Argentinu, iz Argentine u Zapadnu Nemačku, onda u Grčku, i najzad u Francusku. Na Vaskrs 1981. godine poverena je srpskoj crkvi na čuvanje za buduća pokolenja i za povratak u Beograd, kada tome bude došlo vreme - piše na zlatnoj pločici ispod čuvene zastave.

Moglo mi se besediti o lepotama ovog mesta, ali ako bismo morali da ovo mesto opišemo u jednoj reči, to bi bila reč - MIR.

I pored mnogobrojnih posetilaca koji dolaze u čudesni manastir Soko, ovo mesto odiše spokojem i mirom. U vreme pisanja ove mini istorijske reportaže u kompleksu manastira Soko nalaze se deca iz Srbije, Nemačke i Rusije, koja se druže, uče i treniraju nekoliko sportova, u okviru letnje Škole prijateljstva koju organizuje Naša Srbija.