Hrvatska i Srbija u regionalnoj trci u naoružanju

Obavezni vojni rok u Hrvatskoj, sad je već očigledno, neće biti uveden početkom iduće godine, kao što su donedavno glasile zvanične najave vlade. Sve se pomera do daljeg, s obzirom na to da prihvat velikog broja regruta još nije organizovan, ni u pogledu prostornog kapaciteta, a ni tehnički. Nije obezbeđen čak ni dovoljan broj stručnog kadra za njihovu obuku. Ali, zauzvrat je poznato da se značajno povećava samo finansiranje vojske, i to za više narednih godina. Ono je postupno raslo i prethodne četiri godine, ali ubrzo bi trebalo da pređe dva procenta BDP-a, koliko od Hrvatske zahtevaju najuticajniji partneri iz NATO.

Deo tog novca biće usmeren u održavanje većeg broja ljudstva u uniformama, dok će se kudikamo veća količinu sredstava nego ikad do sada utrošiti na uvoz veoma skupog naoružanja. Francuski vojni avioni Rafal već su delom isporučeni; nedavno je s Turskom dogovorena kupoprodaja bespilotnih letelica Bajraktar, a s Nemačkom tenkova Leopard; SAD će Hrvatskoj prodati svoje raketne sisteme HIMARS. Oko svake od tih nabavki burno se raspravlja, s obzirom na potrebu ili ne za pojedinim stavkama, cenu ili efikasnost. U svakom slučaju sigurno je da u Hrvatskoj izdvajanja tako naglo i obilno ne rastu gotovo ni za šta drugo, piše nemački Dojče vele.

 Uslove diktira geopolitika

- Definitivno nećemo stati s tim - izjavio je prošle nedelje hrvatski ministar odbrane Ivan Anušić. Jer, kako dodaje "u Hrvatsku vojsku nije se ulagalo veoma, veoma dugo".

A kaže i da, "kad toliko dugo zanemarujete oružane snage, onda imate obavezu da ih brzo i snažno opremate", objasnivši da "to mi upravo sada činimo". Pritom su "uslovi, odnosno smernice NATO bile 20 odsto, tako da smo prešli tu granicu" - reč je o udelu troška za oružje u ukupnom vojnom budžetu. Vezano za ulaganje od dva odsto BDP-a u vojsku, Anušić je najavio:

- Veoma brzo će biti uslovi tri odsto, zbog geopolitike koja se oko nas nalazi.

- Ne možemo precizno da znamo kako će se organizovati Hrvatska vojska nakon skorog uvođenja obaveznog vojnog roka, ali sve će biti usklađeno sa standardima i modelima NATO koji, između ostalog, uslovljava i obavezu Hrvatske na godišnje ulaganje u visini od dva odsto BDP za vojsku - kaže za DW Božo Kovačević, bivši hrvatski političar i diplomata.

On je danas predavač na Visokoj školi diplomatije i međunarodnih odnosa Dag Hamarskjeld u Zagrebu, kao i spoljnopolitički analitičar, a za situaciju oko rasta vojske i naoružavanja Hrvatske smatra da je prati, kako je rekao, neka vrsta opšte histerije.

- To se odnosi i na visoku politiku i na medijsku javnost, a direktna je posledica - smatra Kovačević, američkog nemirenja s činjenicom da ne mogu večno da budu usamljeni kao nedodirljivi broj jedan u svetu. Pokušaj zadržavanja pozicije apsolutnog hegemona rezultira porastom sveobuhvatne napetosti. Sjedinjene Države jednostavno već dugo ne žele ozbiljno da razgovaraju s takmacima podjednake snage, nego isključivo da nameću uslove, a na to Kina i Rusija ne pristaju. Ujedno, to je glavni razlog povećanja izgleda za rasplamsavanje širih sukoba. Tu se Hrvatska ponaša kao i drugi u NATO, što je sasvim očekivano.

Potonuće u zavisnost

- Veće izdvajanje za vojsku je neophodno i zbog toga što je ona dugo bila zapuštena, pa bih se složio i s više od ta dva procenta. Ali, smatram da je ovaj način i pristup sasvim promašen - ocenjuje Kovačević. On, naime, smatra da Hrvatska nije promišljeno ni racionalno pristupila jačanju svoje vojske koju namerava da opremi gotovo isključivo stranom tehnikom. A mogla bi i trebalo, prema njegovu mišljenju, dugoročno da ulaže u istraživanje i razvoj, npr. sistema protivvazdušne obrane i nekih tipova oružja. Još i bolje od toga, smatra, bile bi dvojne tehnologije, koje podrazumevaju primenu i u vojsci i u civilne svrhe.

Takve vrednosti bi zatim mogle i da se izvoze, ali Hrvatska, kaže, više uopšte ne uzima u obzir ni elementarnu mogućnost sopstvene proizvodnje. - Ovako, međutim, stalno sebe činimo finansijski i tehnološki sve više zavisnim, a to je pogrešna koncepcija. I sve više će nam troška iziskivati održavanje uvezene opreme, a domaći kapaciteti i dalje će da stagniraju. Skroz ćemo izgubiti sposobnost da preduzmemo tako nešto, ostaćemo bez te pameti, kao i za proizvodnju drugih roba široke potrošnje. - A stranci, kaže Kovačević, ne prodaju ono najsavremenije što imaju, nego to ipak zadržavaju za sebe.

- Logično, jer tako zadržavaju vojnu prednost nad ostalima, dok Hrvatska tone u spiralu zavisnosti i od tuđih kredita i od tehnike. Konačno, na taj način dospeva pod jednu stalnu i sveobuhvatnu vrstu kontrole spolja - kategoričan je Božo Kovačević.

S druge strane, Branimir Vidmarović, takođe spoljnopolitički analitičar i stručnjak za međunarodne odnose na Univerzitetu u Puli, sklon je da pre svega ukaže na specifičan regionalno-politički kontekst u okviru kojeg Hrvatska deluje. Naravno, reč je o Balkanu ili jugoistoku Evrope, a u stvari pre svega o bliskom susedstvu.

Bojazan od nove velikosrpske politike

- Čini se da u ovom delu sveta imamo posla sa svojevrsnom malom trkom u naoružanju, a konkretno između Hrvatske i Srbije. Pritom zapravo ničim posebno izazvanom, bez nekih realnih bezbednosnih predispozicija. Već i zbog toga se vojni budžeti tih dveju država zadnjih godina povećavaju. Srbija se ovde doživljava kao zemlja geopolitički suprostavljena Hrvatskoj, jer nastoji da održava partnerstvo i sa Zapadom i s Istokom, ali ona se reformiše u skladu s NATO, o čemu se daleko manje govori - kaže Vidmarović za DW, ističući pritom partnerstvo Srbije s Nacionalnom gardom američke savezne države Ohio.

Iako u Srbiju dolazi američko naoružanje, poput oklopnih vozila zvanih Hamvi, tamo stiže i ono kinesko, npr. sistem protivvazdušne odbrane FK3, ili čak rusko, kao što je antidron-sistem Repelent. Štaviše, upravo je Srbija u tom smislu verovatno najšarolikije naoružana zemlja na kontinentu, a nije drugačija ni njena prodaja oružja. Artiljerijsku i drugu municiju, kao i naoružanje ona plasira na sve strane, između ostalog i u Ukrajinu i Izrael. Za to vreme nesmetano se već 15 godina održavaju zajedničke vežbe srpske vojske i američke Nacionalne garde, organizuju se razmene i obuka.

U okviru spomenutog programa organizuju se tako razne aktivnosti, mada je to u Hrvatskoj praktično nepoznato, dok se potencira slika Srbije kao saradnice Rusije, politički, a i šire. Vidmarović zato napominje da SAD pretvara Srbiju u pouzdano zapadnjačko uporište na Balkanu, koliko god da to u Hrvatskoj zvuči kontroverzno.

- Svejedno, svi dokazi upućuju na to. Tako se i Srbija naoružava zapadnim oružjem - dodaje on - ali ovde jedan deo establišmenta izaziva bojazan od nove velikosrpske politike, sve očitava u tom ključu. Naročito postoji strah da bi to desilo ako Rusija vojno porazi Ukrajinu.

 Profit kao motiv

- Još izraženije na našu logiku deluje želja da se bude bolji od suseda, uz uticaj zahteva NATO o ona dva odsto BDP. U vreme prvog mandata Donalda Trampa, baltičke zemlje, a i više njih na Istoku, drastično su povećale svoje vojne budžete. Hrvatska nije, pa sad veruje da će joj biti veoma zamereno ako to ponovo izbegne. A tu su i unutrašnjepolitički bodovi u okolnostima rastućeg osećaja nesigurnosti, gde se takoreći svi militarizuju. Vrtlog eskalacije sukoba se ubrzava, pa zato ona vlast koja uvodi dodatnu čvrstinu i red, može od toga politički osetno da profitira - kaže Branimir Vidmarović.

- Uostalom, mi ne znamo u kojoj meri zapadna vojna industrija u ovom času vrši pritisak na vlade poput naše da zaista kupuju više oružja. Ako idemo logikom da je Tremp s velikom dozom prisile javno govorio da Evropa mora da se prebaci na američki gas, onda je verovatno prisutna određena jača prinuda i za to da se evropska odbrana što više zasiti američkim oružjem - procenjuje Vidmarović. Na kraju, prilično je izvesno da čitava militarizacija, hrvatska ili znatno šire, kao razlog ima (i) finansijski profit najvećih tržišnih protagonista, a ne samo onaj ideološko-politički, ili elementarnu, opštu bezbednost.