"Srpski film o Holokaustu nije antihrvatska propaganda"

Samo je nekoliko skorijih filmova o Holokaustu izazvalo ovoliko kritike i čvrstih mišljenja koji nemaju mnogo veze sa samim filmom.

Čak i pre prikazivanja „Dare iz Jasenovca“ Predraga Antonijevića u Srbiji, ovaj film se našao na meti mnogih američkih i britanskih filmskih kritičara.

Hrvatski fašistički ustaški pokret formirao je logor Jasenovac u avgustu 1941. godine. U njemu je ubijeno preko 830.000 Srba, Roma, Jevreja i antifašista.
Recenzenti su film odbacili kao grubu srpsku nacionalističku propagandu, „poravnanje starih računa“, kao antihrvatsko i antikatoličko revizionističko ostvarenje. Jedan kritičar je rekao da film čak nije trebalo ni snimiti.

Filmski prikazi nasilja u kampu – i navodni incest – izazvali su naročit prezir.

„Dara iz Jasenovca“ prikazuje svakodnevicu u koncentracionom logoru iz perspektive desetogodišnje devojčice Dare Ilić. Ona je zajedno sa starijim bratom, majkom i dvogodišnjim bratom Budom dovedena u Jasenovac nakon što su ustaše i nemački vojnici zarobili srpske civile na Kozari.

Njen otac se već nalazio tamo. Bio je grobar na lokaciji Gradina. Živeo je sa znanjem da će jednog dana i sam sebi iskopati grob. Neposredno pre dolaska u ženski i dečji deo logora, Stara Gradiška, Darina majka i stariji brat su ubijeni.
Nakon toga, priča prati Darino nastojanje da održi obećanje dato majci: da neće dopustiti da je odvoje od mlađeg brata, čak ni kada on postane sasvim slab, čak ni kada žene iz kampa budu ubijane ili prebacivane u Nemačku na prisilni rad.

Uprkos tvrdnjama brojnih kritičara, ne može se dokazati da ovaj film ima nacionalističku agendu.

Naprotiv, u prvoj sceni mlada Hrvatica spasava bebu iz kolone zatvorenika na putu do koncentracionog logora, osuđujući nehumanost ustaša. Tako film od samog početka eksplicitno odvaja obične hrvatske građane od režima.

U filmu se ne ignoriše ni stradanje Jevreja ili Roma u logoru. Među trubačima koji zabavljaju osoblje logora nalazi se jedan Rom, a Romkinje su takođe prisutne među logorašima. Dva najvažnija sporedna lika u filmu su Jevreji.

Tačno je da se film fokusira na život srpskih žena i dece u logoru, ali logoraši u Jasenovcu-Staroj Gradiški su uglavnom i bili Srbi. To je, pak, odraz činjenice da je ustaški pokret smatrao uništavanje Srba svojim glavnim ciljem za izgradnju nacije. Bez ostvarenja ovog cilja, hrvatska država nije bila održiva.
Razumnije kritike kažu da je film antikatolički i pristrasan, što se verovatno temelji na sporednom liku bezosećajne časne sestre.

Deo Katoličke crkve u Hrvatskoj odigrao je sramotnu ulogu u progonu Srba: osim ozloglašenog sveštenika Miroslava Filipovića-Majstorovića, koji se pojavljuje kao sporedni lik u filmu, brojni sveštenici, monasi i učenici teologije radili su kao stražari u logoru.

Međutim, dok su neke časne sestre imale nezavidnu reputaciju zbog svoje okrutnosti prema srpskoj deci, posebno u dečjem logoru Jastrebarsko, nijedna sestra se nije nalazila u Jasenovcu ili Staroj Gradiški.

Čini se da su producenti filma uzeli stvarne događaje iz raznih logora i sve ih pretočili u iskustvo Dare i njenog brata.

Sporna je, na primer, slika hrvatskog nadbiskupa Alozija Stepinca, obešena pored portreta Ante Pavelića, vrhovnog vođe države, na zidu učionice u kojoj časna sestra indoktrinira decu ustaškom ideologijom.
Naime, bez obzira koliko je Stepinac bio moralno nestabilan i koliko nije zaslužio čin sveca, on je bio prilično nepopularan i ustaški režim mu u osnovi nije verovao. Stoga je malo verovatno da bi njegova slika stajala pored Pavelićeve.

Da li je ovo dokaz antikatolicizma? To je sasvim drugo pitanje.

Trebalo bi imati na umu da je „Dara iz Jasenovca“ igrani film, a ne dokumentarac; povezivanje događaja i likova u dramske svrhe standardni je deo filmske konvencije. Ipak, to je vrsta greške koju je trebalo izbeći.

Slična zapažanja tiču se kostima.
Jasno je da je kostimografkinja Ivanka Krstović pažljivo proučavala fotografije logoraša. Međutim, kostimi za žene stražare – poput istorijske ličnosti Nade Tanić-Luburić – manje su uspešni.

Neke od najoštrijih kritika odnosile su se na scenu zabave, tokom koje su zatvorenici prisiljeni da igraju muzičke stolice. Oni koji izgube bivali su davljeni. Ova scena koju prati vođenje ljubavi između Tanić-Luburić i njenog kolege, kasnijeg supruga i komandanta Jasenovca, Dinka Šakića – a ne, kako se tvrdi u jednoj kritici, njenog polubrata – izgleda nepotrebno.

Međutim, ove scene imaju malo više smisla kada se shvati Antonijevićeva namera.

On želi da suoči gledaoce sa užasom Jasenovca: čineći to, on ih čini saučesnicima voajerima i ne dopušta im da odvrate pogled. Jezivi banket sa scenom u kojoj mladi nemački oficir povraća dok njegov nadređeni uz podsmeh dobacuje „Dobrodošli na Balkan!“ je čist Bunjuel.
Iako su se ovakvi incidenti nesumnjivo događali u Jasenovcu, upitno je da li je i ustaški komandant Vjekoslav Maks Luburić njima prisustvovao.

Takođe, iako su nemački zvaničnici redovno izražavali svoje gnušanje nad krvoločnom prirodom ustaških zločina i s vremena na vreme posećivali ustaške koncentracione logore, nema dokaza da su im prisustvovali. Crni humor se provlači kroz ovu mučnu priču, ali i daje kontekst onome što sledi.

Ipak, glumačka izvedba je ono što, na kraju, drži film. Iako je glumac Marko Janketić dosta lepši nego pravi Luburić, on sa neverovatnom preciznošću uspeva da prikaže njegovu sociopatsku crtu i zastrašujuću ratobornost. S druge strane, Jelena Grujičić, koja glumi jevrejsku medicinsku sestru koja se sprijateljuje sa Darom, filmu daje hrabro moralno jezgro.

Za razliku od ponekad karikaturnog prikazivanja osoblja logora, film dirljivo istražuje neukusne i kompleksne moralne kompromise koje su zatvorenici koncentracionog logora u čekaonici smrti prisiljeni da naprave, a kamera uspeva da uhvati bolne ekspresije na njihovim licima.

I, iznad svega, tihi, dostojanstveni performans Biljane Čekić u ulozi Dare, koja nosi sam film. Do poslednjeg neizvesnog trenutka smo emocionalno zahvaćeni njenom sudbinom; do poslednjeg trenutka je nejasno kako će se njena priča završiti.
Možda su zasluge i mane ovog filma manje bitne od onoga što on predstavlja. Uprkos svim svojim manama, „Dara iz Jasenovca“ značajna je referentna tačka za regionalne reditelje koji žele da snime ozbiljne komercijalne filmove o ratnoj Jugoslaviji. Filmove koji su usmereni na žrtve.

U četiri kratke, kataklizmične godine svog postojanja, Nezavisna Država Hrvatska imala je veliki uticaj na milione običnih ljudi, kao i na generacije iza njih. U arhivama postoji toliko priča o iskustvima pojedinaca u tim godinama terora – priča Srba, Jevreja i Roma, ali i Hrvata i Bošnjaka – koje samo čekaju da budu ispričane.

Ako „Dara iz Jasenovca“ uspe da ohrabri filmske stvaraoce da ispričaju neke od ovih priča, ona će sigurno biti upamćena po tome, a ne po negativnim kritikama.

Rori Jeomans je istoričar i autor knjige „Visions of Annihilation: the Ustasha Regime and the Cultural Politics of Fascism, 1941–1945“. U pripremi je i knjiga „The City of the Dead: War and Martyrdom in Fascist Croatia“.