Boris Isaković: Vlast je sama sebi cilj

Jedan od najboljih glumaca ovih prostora već odavno je, i sa scene i sa ekrana, osvojio i publiku i kritiku. Pomenimo tek par novijih rola na ekranu, u višestruko hvaljenom filmu Srdana Golubovića „Otac“, gde je otelotvorio državnog činovnika na način koji slojevito preispituje kako sistem izvlači najgore iz ljudi, Milana Stojadinovića u „Senkama nad Balkanom“, više nego ubedljivog Đorđa u „Rekvijemu za gospođicu J“...

Govoreći o pandemiji i virusu korona, napominje:

- Kraj korone, ako je to kraj, za mene je obeležen dolaskom u Beograd iz novosadskog karantina. I Jasna i ja živimo podeljeno, to jest na relaciji Novi Sad - Beograd. Te ispade da smo najviše oko Beške... šta ćeš. Volim kad dođem u Beograd. S godinama postao mi je nekako po mojoj meri, dok sam bio mlađi više mi je prijao Novi Sad - rekao je Isaković za Blicov dodatak POP i kultura.

To otvara i pitanje koliko prilike oblikuju čoveka i lični život?

- U velikoj meri. Svedoci smo koliko nas haos oblikuje već dugo. To je postalo očigledno. Mi koji imamo više godina možemo da sagledamo i pitamo se - šta se to stvara, gde su moralna načela.

Gde su moralna načela?

- Sada više toga zapravo nema. U YU su ljudi, znamo, imali problema, ali velika većina je ipak normalno živela. Ako su bar deca mogla da imaju bezbrižno detinjstvo, to je već nešto. Sada pre svega roditelji ne mogu da se rasterete svakodnevnog pritiska pod kojim žive i to se, naravno, odražava na decu. Strahovito je prisutna sveopšta dezorijentisanost, haos, nema vrednosnog sistema... I ne znaš više kako o tome da pričaš. Približavaju se izbori. Nisam davao i ne dajem intervjue izvesno vreme jer imam utisak da je to besmisleno. Šta god da kažeš. Naravno, ne kažem da će se jednim intervjuom nešto promeniti, ali taj osećaj da je svejedno šta god da kažeš, zaista zabrinjava. Uvuklo se u ljude strahovito nepoverenje. Nije se ono slučajno uvuklo, naprotiv. Ono je posledica iskustva i očiglednih stvari, ali nepoverenje ostaje ozbiljno oboljenje koje čoveku ruinira i otežava život - kaže Isaković, i nastavlja: 

- Ljudi jedni druge gledaju s velikim podozrenjem. Evo sad kad je bilo lupanje šerpi. I vidiš kako se komšiluk ispod oka pripogledava da vidi ko lupa, ko ne lupa, ko koliko lupa... Na svakom koraku podozrenje, podvajanje. Neizdrživo. Slažem se da vlast treba da bude smenjiva, da o ovoj sadašnjoj ne vredi ni govoriti, ali s druge strane - ko, šta se nudi... I zašto to mora da uđe svaku kuhinju u svaki bračni i dečji krevet? A ovima na vlasti apsolutno nije važno šta se dešava sa ljudima. Naši političari nemaju ni ideju o opštem dobru. Vlast je sama sebi cilj. Oni na vlasti se ponašaju kao da ljudi žive da bi oni mogli da budu na vlasti. Da poludiš...

Jedna od vaših novijih vrsnih pozorišnih uloga je u predstavi Jugoslovenskog dramskog "Zašto je poludeo gospodin R?". Kako gledate na aktuelno pozorište onlajn i zašto je poludeo gospodin R iz sadašnje perspektive?

- Kako je rekao Andraš Urban, to onlajn nije pozorište, to su samo snimci predstava. Bolji ili gori. To je informacija o predstavi, a ne pozorište. A što se tiče pitanja zašto je neko poludeo, mogli bismo reći, onako narodski - i ne poludeo. Dakle, ljudima se nameću rol-modeli šta je dobar život, pri čemu oni ni ne shvataju da automatski okreću pogled spolja. Čovek se i ne zapita šta je to što njega čini ispunjenim, šta mu treba, šta želi... Ako se to pitaš, to je več nešto, ali ako gledaš preporučene reklamne modele, onda svakako tvoja ambicija te dvosturko poražava jer teško može biti ispunjena, a drugo i nije unutarnje tvoja. Čovek se u tom raskoraku raspada. Živimo pod diktatom nametnutih lažnih potreba. Šta će ti svake godine novi telefon, novo ovo, novo ono. Ne treba ti objektivno. A treba da bi se pozicionirao u društvu.

Isaković na kraju zaključuje:

- E sad, ovom situacijom sa virusom korona, odnosno izolacijom je, nadam se, bar zagrebano u smislu da je svako drugi makar delić sekunda okrenuo misao i pogled na unutra. Verujem da je pandemija možda otvorila put ka buđenju svesti. A buđenje svesti je proces koji ne može niko da kontroliše ma koliko mislio da je moćan. Može politički da se suspreže, može čak i da se manipuliše... ali to ima svoj tok i svoju snagu, pa i svoju neminovnost. Koliko god se neko pravio pametan i mislio da je moćan, to se preko noći rasprši. To su prirodni, evolutivni procesim - zaključio je Isaković.