Uroš Blažić pucao iz pištolja sa DESET GODINA: Svi u komšiluku su znali, a ćutali su! ZAŠTO?

Ovaj policijski službenik, ali u svojstvu komšije porodice Blažić, naveo je da su "pucali Radiša i Marko (Uroševi otac i brat), to zna celo selo, plašili su ljudi".

Svedočenje ovog policijskog službenika, nažalost, samo potvrđuje da godinama, ne samo da žmurimo i prikrivamo uši, već smo slepi i gluvi na sve što se dešava oko nas. A kako smo slepi i gluvi postajemo i nemi, pa nasilje koje je oko nas ne prijavljujemo?!

Nasilje nad detetom nisu samo batine, zvocanje zbog društva ili ocena, već i to kada mu u deset godina date pištolj u ruke. U tim godinama deca mogu da uče da pucaju samo u streljanama, a ne u dvorištima pa makar mu oružje dao i otac, oficir VS, koji bi upravo iz tog razloga, trebalo da zna u opasnostima kada je oružje u dečijim rukama.

Jer to oružje u rukama desetogodišnjeg Uroša neke komšije su videle, a svi meštani su čuli pucnjave u dvorištu Blažića. Niko nije reagovao. Svi su se plašili i niko nije smeo da ih prijavi ni policiji, ni Vojsci, ni tužilaštvu, ni Centru za socijalni rad. Strah ih je omeo u tome, ali strah od čega!? Od toga da niko - policija, vojna policija, tužilaštvo, Centar za socijalni rad neće reagovati! Radišu neće privesti, kazniti ga, već će on i dalje biti slobodan i verovatno će onome ko je prijavio da je desetogodišnjem sinu dao pištolj u ruke, želeti da se osveti.

Upravo zbog tog nereagovanja nadležnih institucija koje na mnoge prijave ostaju slepe, gluve i neme i građani se ponašaju isto tako. Slepi su, gluvi i nemi na nasilje u blizini, ne prijavljuju ga, jer ne veruju institucijama i plaše se da će time samo izrevoltirati nasilnika koji će im se osvetiti.

Taj začarani krug slepih, gluvih i nemih doveo je do eskalacije nasilja u Srbiji. A da li će se ekspanzija nasilja zaustaviti, zavisi prvenstveno od toga da li nadležni u institucijama imaju snage, volje i hrabrosti da progledaju, pročuju i progovore.