Šok: Zaposleni u "Ribnikaru" nisu pomogli deci nakon masakra?

Ovo je na suđenju u parničnom postupku po tužbi porodice 3. maja 2023. godine u "Ribnikaru" ubijene devojčice A.D. (13) protiv dečaka ubice, njegovih roditelja, osnovne škole "Vladislav Ribnikar" i države Srbije, kazala njihov zastupnik advokat Snežana Dunjić. Ona je zatražila da se troje pomenutih saslušaju u sudu.

- Mi ne znamo da li bi A.D. danas bila živa da su oni ušli i pružili pomoć - kazala je Dunjić.

Zamenik državnog pravobranioca Sanja Gunjić, koja zastupa školu i državu, protivila se njihovom saslušanju, jer je, kako je kazala, nemoguće danas utvrditi da li bi ijedna njihova radnja dovela do drugačijeg ishoda i da bi to samo odužilo postupak.

- Fakat koji sud treba da utvrdi je da li su zaposleni u školi pružili pomoć toj deci, u ovom predmetu konkretno A.D.. Mi tvrdimo da nisu i usledila je smrtna posledica. Ona je tog jutra došla u školu, jer je bila obavezna, a škola je bila obavezna da joj pruži uslove za bezbedno pohađanje - kazala je advokat Dunjić.

Na današnjem suđenju svedočili su nastavnik geografije Zoran Nišević, pomoćnik direktora i nastavnica muzičkog Ivanka Jovanović i školski policajac tog dana Milica Stanković.

Zoran Nišević je rekao da je njegov utisak bio da je K. K. korektan učenik, koji je ispunjavao svoje obaveze i da sa njim nije bilo problema.

- Trećeg maja nisam imao prve časove, ali sam u školu dovezao decu i suprugu, koja tu isto radi kao nastavnica srpskog jezika. Stajao sam na ulazu i pričao malo sa Draganom. Pred početak prvog časa otišao sam u kabinet i pregledao karte, koje su mi đaci predali. Čula se pucnjava i iznenadio me njen intenzitet i jačina, pa sam mislio da je ispred škole. Kada su se čuli drugi pucnji, istrčao sam i u prizemlju sam video Sofiju lako leži, Bojanu kako sedi ispod stola i Anu kako sedi sa otvorenim očima. Mislio sam da je neka igra, ali i Dragan je ležao i shvatio sam da su ubijeni. Deca su počela da izlaze iz učionica i ja sam urlao da idu na mali izlaz škole i svi smo tamo trčali. Sreo sam i moju suprugu sa svojim đacima, video sam i jednu ćerku. Svi su izašli za pola minuta. Rekao sam da zovu policiju, da je Dragan ubijen, zatvorio sam vrata i krenuo nazad - pričao je nastavnik geografije.

On kaže da je usput uzeo neki kišobran, da se brani ne zna ni on od čega, kao da ga kišobran može odbraniti od metaka i bacio ga je kada je došao do hodinaka gde su učionice.

- Krenuo sam da otvaram vrata učionica i prve dve su bile prazne, kabinet matematike je bio zaključan i video sam poluotvorena vrata istorije. Ušao sam i ugledao jeziv prizor. Video sam Adrianu i Katarinu u prvom redu. Mali Pop je pomerio glavu, prišao sam mu i video pogled, koji nikada neću zaboraviti. Shvatio sam da ima ozbiljne povrede i da ne smem da ga diram. Video sam da je i koleginica Tanja isto tako ležala i gledala me, kao da moli za pomoć. Rekao sam: "Sada će doći Hitna". Pitao sam, "ima li još neko živ" i javio se mali Veljko. Bio je ranjen u ruku i nogu. Pitam ga, "koliko ih je pucalo", a on kaže, "samo jedan, K.". Pitam ga, "koji K. K.", a on odgovara, "naš K. K. ". Pitam ga, "gde je sad", a on kaže, "iskočio je kroz prozor" - dodao je.

Nastavnik kaže da je istrčao odmah iz učionice i naišao na policajca, koji je uperio pištolj u njega i rekao mu baci oružje.

- Imao sam samo telefon i kazao mu da sam nastavnik i da je dečak, koji je pucao negde u dvorištu. Onda sam se vratio u učionicu i ranjenog Veljka izneo napolje, da ubrzamo pomoć do dolaska Hitne. Oni su ga uneli u vozilo. Hteo sam da se vratim u učionicu, da im pomognem, ali su mi rekli da ne treba, da su tu lekari. Zvala me supruga da vidi šta je sa mnom, jesam li živ i rekao sam joj da su pobijena deca i Dragan. Nismo znali šta je sa našom drugom ćerkom jedno 15 minuta. Onda me ponovo zvala supruga i rekla da se iz kabineta matematike javilo jedno dete, koje sa ćerkom ide u razred i kazalo da su oni svi tamo zaključani - naveo je.

Nastavnik je posle toga uputio Hitnu pomoć na mesto gde je izašao ranjeni dečak Jovan. Onda se vratio u školu.

- Došla je i direktorka i pustio sam policiji snimak sa kamere iz hola škole. Na njemu se vidi kada K.K. dolazi i Dragan mu objašnjava da ide na čas i okreće se i ide do svog mesta u portirnici, kada mu Kosta puca u leđa, a onda i u devojčice - ispričao je Nišević.

On kaže da je ceo taj dan do osam uveče bio u školi, da je razredna 7/2 bila histerična, da je vikala, pa je on išao sa policijom i identifikovao mrtvu decu, jer ih je sve znao.

- I sutradan sam bio tamo kada su skupljane stvari, jer sam znao ko je gde sedeo i šta bi moglo čije biti, pa sam pernice i stvari koje sam zatekao na klupama, rančeve, razvrstavao u džakove. Video sam sve te rupe od metaka u zidovima, stolicama, rančevima. Svuda je bilo krvi. Video sam Emin češalj u lokvi krvi. Taj miris krvi i slike nikada neću zaboraviti. To je sve trajalo od 9 do 16 časova - ispričao je nastavnik Zoran Nišević.

Nastavnica Ivanka Jovanović kazala je da je Adriani predavala muzičko u 5. i 6. razredu, a da Kostu nije poznavala i da do 3. maja nije znala ništa o njemu.

- Bila sam u kancelariji sa koleginicom iz administracije i čulo se kao petarda. Rekla sam joj, "šta li je sad" i izašla u hodnik misleći da neko baca petarde. Videla sam nekoga sa ispruženom rukom, kako drži pištolj i puca u decu i Dragana koji leži. Vratila sam se u kancelariju, tamo mi je ostao telefon i zvala sam policiju u 8.38 časova. To je bilo dva minuta pre kraja časa, jer kod nas časovi traju 40 minuta, pošto smo ogledna škola. Žena iz policije me tri puta pitala da li sam bezbedna, rekla sam da ne znam, pitala me za ime, školu, adresu. Dok sam pričala sa njom čuli su se pucnji. Policija se stvorila neverovatnom brzinom - kaže.

Nastavnica Jovanović kaže da je onda izašla ponovo u hodnik i da je bila tišina. Onda se vratila da zove Hitnu i zvala je i direktorku. Kada je opet izašla naišla je na policajca, koji je vratio u kancelariju. Kako kaže bilo im je zabranjeno da bilo kome javljaju šta se desilo.

Na pitanja advokatice Dunjić nastavnica muzičkog je rekla da nije prišla da ukaže pomoć deci u holu i da nije znala na koji način da to uradi. Kako je rekla bilo joj je jasno da nisu živi, jer se nisu pomerali i bila je od njih udaljena nekoliko metara.

Školski policajac tog dana Milica Stanković ispričala je da je otprilike od 7.15 do 7.30 časova bila u "Ribnikaru", pričala sa obezbeđenjem Draganom Vlahovićem i onda otišla u Treću gimnaziju da i nju obiđe i tamo je ispratila ulazak đaka.

- Nisam mogla da budem na dva mesta u isto vreme. Tamo sam obišla školu, dvorište. Preko radio veze sam čula da je u "Ribnikaru" naoružano lice i krenula sam tamo. Kada sam došla zatekla sam na ulazu tetkicu, nastavnika geografije i moje kolege. Pitala sam tetkicu šta se desilo i odgovorila mi je nešto nepovezano. Izvadila sam pištolj i ušla u školu. Videla sam Dragana, prišla mu i pozvala ga da vidim da li daje znake života. Preko radio veze sam čula da je lice uhapšeno. Vratila sam oružje u futrolu i izašla ispred škole da obezbedim da se ne prilazi - kazala je.

Ona kaže da je preko radio veze čula da su upucani đaci u učionici, ali nije otišla tamo, jer je već bila stigla Hitna, pa da ne smeta. Kazala je da se ne seća tačno svakog minuta, gde je bila i šta je radila, jer je taj dan za nju bio veoma stresan.

Advokat Snežana Dunjić imala je primedbe na njeno svedočenje, jer kaže postoje snimci, koji ukazuju da nije govorila istinu i da je njen rad bio čista simulacija rada.