Majka ubijene devojčice u Ribnikaru: Tog dana sam je ispratila, a da je nisam ni poljubila

Majka Mare Anđelković pričala je o svojoj srednjoj ćerki, životu sa njom, ali i tom kobnom 3. maju kada je ostala bez svog deteta.

- Mara je u vrtiću imala puno drugara, nijedan rođendan nismo propustili. Uvek smo se svi družili. Svi praznici su ono što mi sada jako teško pada. Mara je išla na engleski, glumu, karate... Bila je svoja. Školske obaveze je sama završavala. Ostavljala je utisak da zna i ume da organizuje i upravlja situacijom. Sobu je delila sa sestrom, bile su srećne kada smo razdvojili sobe - ispričala je Marina mama.

"Za dečaka ubicu nikada nisam čula"

Kako je rekla, Mara se sa bratom jako dobro slagala.

- Voleli smo da putuemo zajedno. Vikende smo provodili kod mojih. Nedelju dana, 22. aprila smo išli u Austriju da budemo na koncertu omiljenog benda Marine starije sestra. Bila je presrećna što je mogla da vidi tako nešto - rekla je ona.

Kada je u pitanju 3. maj, Dragana Anđelković, je rekla da Mara nije mogla da zamisli da slikanje bude bez nje.

- Ona se družila sa decom iz svog odeljenja. U 7. razredu nije bila preterano srećna, jer se puno njenih drugara promenilo. Mara je znala šta hoće i uvek se toga držala. Bila je svoja, znala je da brine o sebi i drugima. Kad je krenuo 7. razred manje-više sam znala decu, njega nikada nije pomenula. Nisam ni znala da taj dečak postoji - rekla je ona.

Istakla je da za dečaka ubicu nikada nije čula.

Poziv sina i saznanje za pucnjavu

- Ali nije rekao da je u Marinoj učionici. Rekao je da ne brinem zbog sebe, nego zbog Mare. Meni je neprestano zvonio telefon, svi su se pitali šta se dešava. Ja sam i dalje bila na vezi sa sinom. Svima sam rekla koji su me zvali da moram da pričam sa njim - rekla je Dragana Anđelković.

Potom je ispričala da joj je suprug tada bio ispred škole. On joj je javio da je Dragan (čuvar škole) ubijen.

- Nisam mogla da poverujem, da dođem k sebi. Onda mi je suprug javio da su neka deca povređena i da ide po bolnicama. Rekla sam mu da ostane tu, jer neće imati ko da je sačeka, da je uplašena. Mina (njena starija sestra) i ja smo trčećim korakom otišle do škole. Podelile smo se. Sve vreme sam stajala i tresla se. Onda sam čula da su neka deca ostala unutra, u međuvremenu sam je hiljadu puta pozvala, ali se niko nije javljao. Četiri sata smo tako čekali bez ikakve informacije. Čula sam da su neka deca ranjena i mislila sam da nije Mara, ona je snalažljiva - ispričala je mama ubijene devojčice.

Ubrzo je shvatila da ima i ubijenih.

- Mislila sam da Mari ne može ništa da se desi. Stigla je vest da se javimo u MUP na Vračaru. Branko i Mina su otišli tamo, a ja sam čekala. Tu je došao inspektor i videla sam zeta koji počinje da plače. Ništa mi nije rekao. Branko se javio i rekao da su vesti katastrofalne, pala sam na pod, molila ga da mi kaže da to nije istina, on to nije hteo. Bacila sam telefon što dalje od sebe. Kada sam uspela da ustanem krenula sam u školu. Rekli su mi da tu nema nikoga, sedela sam ispred. Nisam mogla da idem kući - ispričala je Marina mama.

- Tog dana sam je ispratila, a da je nisam ni poljubila... Javila se da je stigla. U 8.40 zvoni telefon. Sin me je nazvao i rekao da misli da se puca i bio je uznemiren i plakao je. Pomislila sam: "Šta priča dete, u školi ne može da se puca". Čula sam decu u pozadini koja plaču, razredna ih je zaključala u učionici. Pokušala sam da sinu kažem da se smiri, da budem tu da sačeka šta će razredna kaže - priseća se Marina mama.

Kako je dodala tada joj je sin rekao: "Mislim da K. puca".

"To je nešto najgore što sam doživela"

U suzama setila se kada je poslednji put videla svoje dete.

- U mrtvačnici smo se pozdravili sa njom i to je nešto najgore što sam doživela. Bilo je užasno. Nisam htela da se odvojim od nje, razdvojili su nas. Sahrane se jako slabo sećam, samo znam da je bilo puno ljudi. Čini mi se da se sve raspalo. Nemam ni snage, ni volje za bilo čim. Slabo spavam. Svaki dan umirem, pa se ponovo rodim - kazala je ona.

Potom je dodala: "Roditelji kažu da nisu odgovorni, a ko je onda? Kako psiholog, pedagog i dalje rade u školi, a našu decu nisu mogli da sačuvaju? Ko je odgovoran? Osećam ljutnju zbog toga što svi peru ruke kao da se ništa nije desilo?"

Pre svedočenja Marine mame, govorili su roditelji ubijene Bojane Asović, devojčice koja je ubijena dok je bila dežurna.