Šoškić o NIS-u: Nismo sposobni da gazdujemo državnim resursima

Kako navodi Šoškić, dobro je da NIS nastavi da posluje neometano, ali ono što nije dobro, kaže, jeste da se moglo pretpostaviti godinama unazad da postoje nekakvi problemi u funkcionisanju NIS-a sa stranim partnerom, odnosno dominantnim vlasnikom.

- Bilo je osnova da se davno reaguje oko tog stanja. Čak bih rekao da je cela ta situacija počela vezivanjem vlasništva nad NIS-om za takozvani Južni tok, koji se nije realizovao. Prvo nije bilo dobro puštati stranog vlasnika u nacionalni resurs kakav je glavno snabdevanje energijom u zemlji, barem nafte i naftnih derivata. Druga stvar, trebalo je otvoriti odmah razgovore, ako se to već nije realizovalo u nekom paketu, da li se sada zbog bitnih i izmenjenih okolnosti mogu revidirati neki elementi ugovora. U celom ovom kontekstu vrednosti NIS-a, prodaje, ostanka, izlaska, mislim da je i strani partner svakako morao da bude svestan da ako se krene u otežano poslovanje NIS-a, to samo može dodatno da obori vrednost te kompanije - objašnjava profesor.

Kako navodi, ekonomski interes dominantnog vlasnika bio bi da proda na vreme kompaniju, dok još uvek postoji vrednost NIS-a, jer bi poslovanje pod sankcijama automatski značilo ogromnu eroziju te vrednosti.

Ume li Srbija da gazduje?
Kako objašnjava profesor, kod nas je državna kompanija dominantni vlasnik naftne industrije, što samo po sebi govori u prilog tezi da smo negde ozbiljno grešili u prethodnom periodu.

- Dok je to bila u potpunosti državna kompanija u vlasništvu Srbije, ona je pravila gubitke. Jedan od razloga zašto se tada govorilo o tome da treba naći nekog strateškog partnera za privatizaciju jeste što NIS pravi gubitke. Međutim, videli smo već prve godine da je nakon jedne normalne uprave, čak i od strane državne kompanije iz inostranstva, NIS stao na noge, počeo da beleži dobitke, dosta investirao - napominje.

Kako ističe, čitav niz pune profitabilnosti te kompanije, vraća nas na ključni problem zbog koga je uopšte došlo do toga da se razmatra prodaja nacionalnog resursa, a to je, kako kaže, jer mi "očigledno nismo kao društvo sposobni da kvalitetno gazdujemo sa državnom imovinom".

- Nismo u stanju da stavimo interes društva poreskih obveznika države u celini kao interes broj jedan u funkcionisanju javnih preduzeća. I to je boljka koju mi i dan danas imamo, kad vidimo sve što je u državnom vlasništvu da se rasipa kroz vrlo često nepovoljne ugovore, spominje se korupcija, nekompetentnost, preterano zapošljavanje, čitav niz neracionalnosti u poslovanju koje normalno ne bi trebalo da postoje - dodaje.

Ističe i da u našem okruženju, u malo bolje uređenim zemljama poput Poljske, Austrije, Mađarske - imaju svoje kompanije koje dobro posluju, koje se šire, eksploatišu naftu, proizvode naftne derivate i nikome ne smeta što su one u državnom vlasništvu.

- Prema tome, to je jedno pitanje koje smo mi, po mom mišljenju, linijom manjeg otpora rešili na način koji nije primeren dobro uređenim zemljama. Dobro uređene tržišne privrede vrlo često imaju značajne vlasničke pakete. Ne znači dominantnu, ne znači punu kontrolu i ne znači odsutnost konkurencije - ocenjuje.

Prema njegovom mišljenju, opcija je bila da Srbija bude dominantni vlasnik u takvom strateškom preduzeću, da mogu da postoje i privatni suvlasnici do određene mere, ali da ne mogu donositi ključne odluke.

- Da postoji jedna dobro organizovana profitabilna korporacija koja se bavi tim poslom i da pustimo i druge da konkurišu, da se niko ne ulenji na tržištu na štetu potrošača, nego da se kroz konkurenciju obezbedi i veći stepen efikasnosti - kaže.