Šta je lustracija o kojoj se toliko priča u Srbiji?

Od početka studentskih protesta u Srbiji, javnost koja kritikuje režim Aleksandra Vučića sve češće govori o lustraciji, kao jedinom rešenju u borbi protiv korupcije u gotovo svim institucijama.

Gotovo da se stiče utisak da institucije već duže vreme ne rade u interesu građana Srbije, već pristalica Srpske napredne stranke (SNS). Proteklih meseci čini se da je situacija izmakla kontroli, o čemu svedoče potezi vlasti koji su, najblaže rečeno, uznemirili javnost.

Tako je u proteklom periodu predsednik Srbije Aleksandar Vučić pomilovao četvoricu nasilnika koji su pretukli i polomili studentkinji vilicu u Novom Sadu, bejzbol palicom. Potom je najavio i pomilovanje Milice Stojanović iz Jakova, koja je namerno automobilom uletela u masu ljudi i povredila dvoje studenata.

Četvorica pomilovanih nasilnika bliski su SNS-u, a kobne večeri kada su palicama napali studentkinju izašli su naoružani iz prostorija upravo te stranke u Novom Sadu. Dok se nasilnici bliski režimu aboliraju bilo kakve krivične odgovornosti, režim se na sve načine obračuna sa kritičarima režima, studentima, građanima koji protestuju, pa i fizički.

Shodno tome, postavlja se pitanje: „Gde je granica i da li je naprednjacima sve dozvoljeno?“. Da su institucije odavno zarobljene jasno se vidi iz nejednakog postupanja prema pristalicama SNS-a i kritičarima režima.

Veliki deo građana smatra da je lustracija ono što može da dovede do oslobađanja institucija, koje bi trebalo da su nezavisne od upliva politike.

Šta je lustracija?

U osnovi, lustracija predstavlja proces uklanjanja nosilaca bivših, nedemokratskih režima sa javnih funkcija, naročito onih koji su bili povezani sa zloupotrebama moći, represijom, političkim progonima i kršenjem ljudskih prava. Nije reč, dakle, o običnim službenicima, već o ljudima koji su sistemski sprovodili politiku straha i ćutanja.

Nakon pada komunizma u Istočnoj Evropi, mnoge zemlje su se suočile sa pitanjem šta da rade sa hiljadama ljudi koji su učestvovali u održavanju represivnih aparata — tajnim službama, policijom, partijskim strukturama. Pojedine države, poput Češke, Poljske ili Nemačke (u delu nekadašnje Istočne Nemačke), donele su jasne zakone koji su sprečili da ti ljudi preuzmu značajne funkcije u novim, demokratskim institucijama.

Cilj nije bio da se nekome sudi bez osnova, već da se obezbedi da oni koji su aktivno učestvovali u gušenju slobode ne kreiraju pravila igre i u novim uslovima. To je bilo pitanje poverenja u institucije, ali i moralne odgovornosti društva.

U Srbiji je Zakon o lustraciji usvojen 2003. godine, ali nikada nije istinski primenjen. Propuštena je prilika da se prekine kontinuitet zloupotreba iz jednog sistema u drugi. Danas smo svedoci da su mnogi iz bivših struktura i dalje na uticajnim pozicijama – samo u novim odelima i partijskim bojama.

Otuda ponovno otvaranje pitanja lustracije nije nešto neuobičajeno. Naprotiv, u vremenu kad institucije deluju uglavnom kao dekor, a vlast se koncentriše u rukama nekolicine, potreba za suštinskom lustracijom postaje aktuelnija nego ikad.

Neuspela lustracija u Srbiji

Gledajući političku scenu u Srbiji u 2025. godini, više se stiče utisak da su u pitanju devedesete godine u našoj zemlji – političku scenu kroje ljudi koji su i tada to radili.

Nakon pada režima Slobodana Miloševića u oktobru 2000. godine, u Srbiji se otvorio prostor za reforme i demokratizaciju društva. Jedno od ključnih pitanja u tom procesu bilo je: šta uraditi sa ljudima koji su bili deo represivnog aparata starog režima – onima koji su zloupotrebljavali položaj, kršili ljudska prava, ućutkivali medije, ili bili uključeni u političke progone.

Cilj lustracije u Srbiji bio je da se spreče nosioci bivšeg, nedemokratskog režima da zauzimaju funkcije u novim, demokratskim institucijama. To nije trebalo da bude politički progon ili masovna osveta, već mehanizam za obnavljanje poverenja građana u državu i njene institucije. Ideja je bila: ako je neko aktivno učestvovao u političkoj represiji ili zloupotrebama vlasti, ne može više da bude sudija, poslanik, ministar ili šef policije u novoj vlasti.

Skupština Srbije usvojila je Zakon o odgovornosti za kršenje ljudskih prava – poznat kao Zakon o lustraciji – u maju 2003. godine. Zakon je predviđao formiranje Lustracione komisije, koja bi utvrđivala da li je neko u prethodnom periodu zloupotrebio službeni položaj, politički progonio ljude ili na drugi način kršio ljudska prava.

Zakon je važio deset godina, ali, lustracija nikada nije stvarno sprovedena, razlozi su brojni. Glavni razlog je izostanak političke volje, nove vlasti često su se oslanjale na ljude iz bivšeg režima, kako zbog znanja, tako i zbog sposobnosti da drže sistem pod kontrolom. Lustraciona komisija nikada nije uspostavljena u punom kapacitetu i bilo je otpora unutar državnog aparata.

Posledice izostanka lustracije su mnogobrojne. Nikada nije prekinut kontinuitet represivne države, već je samo prerušen, a represije je kulminirala nakon pada nadstrešnice Železničke stanice u Novom Sadu i tokom studentskih protesta zbog tragedije i korupcije.

Sudstvo, policija, bezbednosne službe i veći deo medija pod punom su kontrolom režima.

Danas, više od dve decenije posle smene Miloševića, mnogi koji su bili deo bivšeg režima ili su sarađivali s njim, i dalje igraju aktivnu ulogu u političkom, pravosudnom i bezbednosnom sistemu Srbije.

Više pročitajte na portalu Nova.rs.