Danas se obeležava Svetski dan slobode medija

Ni države regiona nisu mnogo bolje, ali su na toj skali iznad Srbije.

To, nažalost, nije vest ni u Srbiji ni u svetu.

Dan slobode medija, ustanovljen 1993. godine u Ujedinjenim nacijama, bio je pokušaj jednog sveta u kome se verovalo da svi ljudi na planeti zaslužuju da imaju zagarantovanu slobodu izražavanja i da mediji zaista mogu da budu slobodni.
Pre više od 30 godina, svet je izgledao drugačije, nade ljudi na planeti bile su drugačije. Danas, ceo svet je promenjen, odnosi su promenjeni i sloboda je postala ekskluzivno pravo samo jednog, manjeg dela ljudi i država na planeti. Sloboda medija, kao i sloboda izražavanja, paradoksalno, nikada nisu bile manje, a ljudi nikada nisu imali više mogućnosti da se informišu ili da iskažu svoje mišljenje.

Pokazuje se da platforme za „iskazivanje mišljenja“ nisu garancija slobode govora – naprotiv, te platforme su postale mesto govora mržnje i proizvodnje i distribucije laži, ne lažnih vesti, nego laži.

Mediji, tradicionalni i novi, izgubili su odavno bitku sa „platformama“, sa društvenim mrežama. Danas jedna Viber ili Telegram grupa može da ljudima bude uverljiviji „izvor informisanja“ nego mediji u kojima radi na hiljade ljudi i koji imaju tradiciju dužu od dva veka. „Svi ste mediji“, objavio je prošle godine Ilon Mask, najbogatiji čovek na svetu, vlasnik mreže Iks i savetnik američkog predsednika Trampa.

Tamo gde su svi mediji – niko nije medij; tamo gde svi objavljuju – niko ne objavljuje.

Informativni program postao je jedna velika galama, kao da na radio-skali ne možete da „ulovite“ nijednu stanicu na kojoj se čuje neki glas, nego se čuju samo krčanje i buka proistekla iz mešanja različitih talasa.

Ljudi su zbunjeni i rade ono što mogu: „Ne gledam vesti, mene to ne zanima, to je politika, to je odvratno, ja se u to ne bih mešao…“ Ovo su objašnjenja koja su postala norma za veći deo populacije.

Nove generacije, one rođene i koje odrastaju na internetu, našle su svoje kanale komuniciranja, izgradile su svoja pravila provere, verovanja ili neverovanja u ono što se objavljuje. Još jedan paradoks: ljudi nikada nisu bili u većoj meri izloženi informacijama, i čini se – nikada nisu znali šta sa tim da rade, šta to znači i da li im pomaže u životu.

Posao novinara je da tragaju za istinom i da pomognu ljudima da se snađu u životu. Uloga je medija odbrana javnog interesa, a javni interes je kontrola moći: političke, poslovne i svake druge moći.

Danas se ta funkcija izgubila i novinarstvo je postalo ono što je u jednom trenutku postala džez muzika u odnosu na pop muziku: nešto za mali broj ljudi, koji sede u zadimljenim podrumima i sećaju se kako je nekad bilo. Da se ovo dogodi, pomogla su dva događaja: napad na SAD 2001. godine koji je bezbednost stavio iznad slobode i razvoj kremaljske propagande oslonjene na internet-tehnologiju „zapada“.

Ako je centar slobode ugrožen – a to su SAD i države EU – ako se tamo odustaje od medija kao „četvrte grane vlasti“, ako je populacija u tim državama ugrožena prvenstveno ruskom propagandom, ako su paralelno veliki mediji bili slabi da prepoznaju pretnje i da budu odlučni u borbi za prava svoje publike, a ne vladajuće politike – čemu onda da se nadamo mi mali, na Balkanu, gde ljudski život često nije vredan mnogo?

Na sav taj širi negativni kontekst, u Srbiji se raširio sindrom „Velike Srbije“, nekada glasila Šešeljeve partije, a danas generičko ime za 90% medija u Srbiji. Radikali preobučeni u naprednjake lako su Srbiju vratili na paradigmu iz socijalizma: mediji su pomoć, a ne kontrola vlasti – i to je ono što danas imamo. I narod je to lako prihvatio jer je to naša tradicija, a onih 12 godina u kojima se probalo da se nešto uradi nije bilo dovoljno da građani razumeju značaj profesionalnih medija.

Mediji su bili slabi, narod je medijski nepismen, režim je autoritaran i ne zanimaju ga nikakve slobode nego pokoravanje. Činjenica da smo formalno „na putu ka članstvu u EU“ sprečava režim da likvidira i ovo malo medija što je preteklo i preživelo ovih 13 godina terora. Da nas ukinu i ugase, sprečava i samo jedna kompanija koja podržava profesionalno novinarstvo i entuzijazam nekoliko desetina novinara, urednika i drugih medijskih radnika koji opstaju uprkos svemu i ne žele da pređu u polje propagande.

Zbog tih ljudi, naših kolega koji svakoga dana guraju kamen uzbrdo uprkos svemu, i zbog publike koja nas voli i koja u nas veruje, 3. maj i dalje vidimo kao važan i kažemo da je sloboda medija ključna da bi postojala i svaka druga sloboda. Uprkos svemu i uprkos svima, ovo je period i vreme koje, bar u Srbiji, jeste pokazalo koliko su mediji važni, koliko je ključno imati izvor koji će prikazati šta se oko nas dešava i koji će omogućiti da se različiti glasovi čuju razgovetno i jasno. Zato smo tu i dalje – i bićemo dok nas fizički ne uklone ili istrebe.