Spolja gladac, a iznutra jadac: Neselektivno privlačenje investicija i siromaštvo

Iako se u poslednjoj deceniji broj nezaposlenih znatno smanjio, plate koje su po pravilu niske u ovakvim industrijama nisu značajnije umanjile siromaštvo. U Srbiji, 639.000 ljudi, što je skoro 29 odsto zaposlenih, prima zaradu manju od 60.000 dinara, odnosno, 511 evra. Minimalna potrošačka korpa, kako je definiše zvanična statistika, nema nikakve veze sa iznosom koji je zaista potreban za dostojanstven život, piše magazin Biznis i finansije.

Razjedinjene zemlje Zapadnog Balkana povezuju dve ključne stvari.

Prva je da sve države na ovom području, Evropska unija tretira kao političku, ekonomsku i kulturološku periferiju, te kao neželjeni prtljag sa kojim ne zna šta će. Drugo što povezuje ove zemlje je patološka zavisnost njihovih ekonomija od stranih direktnih investicija. Umesto strateški političkih poteza koji će razvijati domaća preduzeća, balkanski državnici se utrkuju ko će se više dodvoriti stranim investitorima, piše magazin Biznis i finansije.

Na kraju, uprkos prividnoj konkurenciji, sve te mere su manje-više slične. One se uglavnom svode na poreska izuzeća i olakšice, oslobađanje od plaćanja doprinosa, od plaćanja carina na određeni period, na subvencije i investicione grantove.

Srbija je u periodu od 2017. do 2023. godine privukla 25 milijardi evra stranih direktnih investicija, a prošle godine 6,6 milijardi. Naša država je uvela poseban program subvencija za investitore 2006. godine, pri čemu su se sredstva za te namene uvećavala iz godine u godinu.

U periodu od 2006. do 2019. godine, na ime subvencija za podsticanje ulaganja izdvojeno je 638 miliona evra, a 60 dosto tog iznosa utrošeno je 2018. i 2019. godine.

Naredne, 2020. godine, iznos subvencija dostigao je rekordnih 233 miliona evra.

Sa 10.000 evra na 120.000 po radnom mestu

Prvobitno su investicije subvencionisane po zaposlenom, prema jednom broju utvrđenih kriterijuma i na osnovu unapred planiranih javnih poziva. Od 2014. godine, u obzir se uzima i visina investicije, a ukoliko se ispunjavaju postavljeni uslovi moguće je konkurisati za subvencije u bilo kom trenutku. Ovo je otvorilo prostor za rast subvencija, pa su one dostizale iznose koji su bili veći do jedne četvrtine ukupnih sredstava koje je kompanija uložila. Tako je iznos subvencije od maksimalnih 10.000 evra po radnom mestu, rastao i do 120.000 evra po zaposlenom.

Međutim, udeo direktnih stranih investicija u bruto domaćem proizvodu opao je sa 7,4% u 2019. na 5,6% u 2024. godini. Prošle godine, na ime subvencija za ulaganja utrošeno je 93 miliona evra, dok su strane kompanije povukle dobit od 4,3 milijarde evra, da bi investirale u nekim drugim zemljama. Odliv novca koji nije ponovo uložen u Srbiju povećan je čak za 40% u poređenju sa 2023. godinom.

Sada sve više investitora i fizički napušta naše tržište i to najpre oni koji su ulagali u radnointenzivne delatnosti i povukli skoro dve trećine ukupnih državnih subvencija. Iako se u poslednjoj deceniji broj nezaposlenih znatno smanjio, neselektivno privlačenje investicija ograničilo je kvalitetan privredni razvoj na duži rok i u velikoj meri ugrozilo radna prava i perspektivu zaposlenih.

Šta sve može da se pojede za sedam evra dnevno

Srbija je istovremeno postala društvo velikih nejednakosti, u kojem 20 odsto najbogatijih građana ima preko pet puta veći dohodak od 20 odsto najsiromašnijih. Podaci Republičkog zavoda za statistiku (RZS) pokazuju da više od četvrtine građana Srbije živi u riziku od siromaštva ili socijalne isključenosti. Kako navodi Centar za politike emancipacije (CPE), minimalna zarada u proseku, zavisno od broja radnih sati u toku meseca, tokom 2024. godine bila je 47.696 dinara (407 evra), dok je prag rizika od siromaštva za tročlano domaćinstvo za 2023. godinu iznosio 52.380 dinara (447 evra).

Jedan od problema jeste i to što zvanične institucije ne prepoznaju proračun plate za život. Umesto toga, Ministarstvo trgovine redovno objavljuje iznos, minimalne i prosečne potrošačke korpe, ali nijedan od ova dva parametra ne pokazuje koliko je zaista novca potrebno za dostojanstven život. Poseban problem predstavlja to što je u Zakonu o radu definisano da minimalna zarada treba da zadovolji osnovne socijalne i egzistencijalne potrebe radnika i njihovih porodica – izraženo kroz vrednost minimalne potrošačke korpe, navode u Centru za politike emancipacije.

Međutim, minimalna potrošačka korpa, kako je definiše zvanična statistika, nema nikakve veze sa zadovoljenjem socijalnih i egzistencijalnih potreba radnika i njihovih porodica. O tome slikovito govori podatak da se minimalna potrošačka korpa nalazi ispod praga rizika od siromaštva za tročlano domaćinstvo, odnosno da podrazumeva da ono ima na raspolaganju 822 dinara (sedam evra) dnevno za hranu, a za obrazovanje mesečno tek 137,11 dinara (1,17 evra.)

Koliko radnika prima minimalnu zaradu nije tačno poznato, ali u CPE zaključuju da su zarade koje se kreću oko minimalca ujedno i najučestalije u Srbiji. Podaci RZS pokazuju da čak 639.000 ljudi, odnosno 28,5% zaposlenih, prima zaradu manju od 60.000 dinara, odnosno, 511 evra.

Štancuj, štancuj

Jedan od najdrastičnijih primera kakve posledice ostavlja neselektivno privlačenja investicija je situacija u tekstilnoj industriji. Strani kapital je dobio povlašćen status u ovoj delatnosti još 2002. godine, kada je usvojen novi Zakon o stranim ulaganjima. Od 2019. do 2023. godine, ukupan neto priliv stranih direktnih investicija u industriji tekstila, kože i obuće iznosio je 179,4 miliona evra, a najveći priliv zabeležen je u 2021. godini (61,5 miliona evra).

Sa dolaskom velikih modnih kuća u Srbiju, domaća tekstilna industrija je u velikoj meri lišena kreativnosti i svedena na štancovanje za globalne lance snabdevanja multinacionalnih kompanija, gde je jedino važno koliki broj komada će se proizvesti dnevno, navodi CPE.

Industrija tekstila, kože i obuće učestvuje sa 5,8 odsto u ukupnom robnom izvozu Srbije, uz rast prosečne godišnje stope izvoza od 6,4 odsto u periodu od 2019. do 2023. godine. Dok je 2019. godine u ovoj delatnosti formalno radilo skoro 64.000 ljudi, njihov broj se značajno smanjuje od korone naovamo, kada Srbiju počinju da napuštaju strane tekstilne kompanije. Tokom poslednjih nekoliko godina sa našeg tržišta su otišli Geoks, Berteks, Džinsi, Kajra tekstil, ove godine otkaz nam je dao Beneton, dok je Jura započela poslovnu godinu otpuštanjem radnika.

Sve pomenute kompanije, kao i druge koje sada u talasima dižu sidro iz Srbije, izdašno su koristile državne subvencije.

Za premašenu normu – aplauz, sok i slatkiši

Pravo na otpremninu se ni ne pominje, a bilo je i slučajeva da radnicima nisu isplaćene ni zaostale zarade. Prema istraživanju CPE u pet tekstilnih fabrika u Srbiji, prosečna neto zarada iznosi oko 65.000 dinara (554 evra), uključujući i bonuse, prekovremeni i noćni rad. Ugovorena zarada je dosta niža, i u proseku iznosi 50.000 dinara (426 evra).

Kada je u pitanju regres, on u proseku iznosi oko 6.000 dinara godišnje (oko 50 evra), iako u jednoj fabrici navode da im je isplaćen godišnji regres od svega 100 dinara. Topli obrok u proseku iznosi oko 200 dinara dnevno, odnosno, 1,7 evra, koliko radnici najčešće i troše, kupujući hranu u pekari ili donose jelo od kuće. Deo radnika je izjavio da tokom posla ni ne stiže da jede, jer su pauze previše kratke.

Više od trećine zaposlenih primorano je da radi i druge poslove da bi skrpili kraj s krajem To su uglavnom sezonski poslovi u poljoprivredi, čišćenje zgrada, dostava, prodaja polovne garderobe ili molerski radovi. Kada na primarnom poslu "izbace“ dovoljan broj tekstilnih proizvoda, ili premaše normu, poslodavci ih nagrađuju na način koji smatraju ponižavajućim – aplauzom, sokom i slatkišima.