Samo su uvrede stabilne: VUČIĆ I BRNABIĆ kao simbol uništavanja građanske Srbije

Moglo bi se pomisliti da je dosadašnja uspavanost građanske Srbije bio problem likvidnosti. Možda ljudi prosto nemaju dovoljno gotovine pri ruci, na svom tekućem računu ili štednoj knjižici, da podmire neočekivane troškove i postulate građanstva. Ima i toga, ali u suštini režim Aleksandra Vučića je građanskoj Srbiji iskopao rupu. Duboku. Iz koje je verovao da nikad neće izaći. Međutim, ubrzo je usledila sveopšta degradacija njegovog sistema vrednosti, što je sa sobom povuklo i buđenje građana.Naravno da je potrebna hrabrost da se jednom šefu države, pritom notorno nabusitom, ukaže da mu negde nije mesto. Tu dolazimo do vaspitanja - bez hrabrosti i vaspitanja nema borbe protiv zaborava, a zaborav je ono što je Vučić pokušao da nametne građanstvu. Sećamo se i sećaćemo se za života. To što su tvrdili da su izabrani na legitimnim izborima ne čini ih boljim ljudima; štaviše, donelo im je na aroganciji i bezobrazluku, kao da im je toga falilo i ranije. Politika je jedno, moral je nešto drugo, mada se uzajamno ne isključuju. Vaćaroši ostaju vaćaroši i tu pomoći nema, pa neka obećavaju, prete, dure se i izvode besne gliste do mile volje. Tu se vraćamo na građansko vaspitanje: vaspitanje podrazumeva po definiciji razlikovanje dobra i zla, ispravnog i pogrešnog - ali i hrabrost da se to kaže. Oni misle da mogu sve - nema tog razumnog, pristojnog i konstruktivnog argumenta koji bi oni saslušali. Jedini njihov odgovor je: ma, pljunete nam pod prozor i onaj crveni srednji prst. E, sad. Da li možete da posle svega zamislite Srbiju u kojoj Ana Brnabić i Aleksandar Vučić sede u nekom prestoničkom restoranu, ispijaju piće i kikoću se? Takvo ponašanje sobom neizbežno nosi posledice: što arogantnije ponašanje, to teže posledice - to je prirodni zakon. Ali, kad se sve svede na završni bilans, njihov provod na vlasti plaćamo mi, građani.Tako je unutrašnji obračun sa normalnim i pristojnim ljudima u Srbiji, koji su neočekivano pružili dostojan građanski otpor uništavajućem ludilu, postao važniji od povoda. Mržnja režima prema građanima Srbije temelj je svake mržnje prema bilo kome.

Vučićeva Srbija nije u stanju da definiše svoje probleme, niti da ih rešava. Mi se nalazimo u fukcionalnom haosu, koji neizbežno nastaje iz zarobljenog društva. Građani se nalaze pod okupacijom sopstvene vlasti. Sve što bi moralo da ima smisla, nastaje iz inercije, svi sistemi rade na nama nepoznat način, i sve što bi moralo da bude u službi građana, nalazi se pred planskim urušavanjem. Samo su uvrede stabilne.